Svi Vučićevi Vidovdani

Ovog meseca, na Vidovdan, obeležava se godišnjica neizlaska knjige predsednika Vučića „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“.

Istog datuma, dakle opet na Vidovdan, obeležava se i dan neodržavanja prevremenih izbora koje je Vučić u martu takođe najavio za ovaj veliki praznik.

Tog dana, ova dva neviđena uspeha predsednik će obeležiti velikim skupom Srpske napredne stranke u Beogradu, koji će na Vidovdan, podozrevam, takođe biti neodržan.

A bude li i održan, podozrevam još više, biće uspešan kao njegov usklik „Ne dam Gazivode“, posle kog je Gazivode dao, a Srbima na KiM par godina kasnije čestitao Vidovdan porukom „videćete ko nije čuvao Kosovo i Metohiju“.

Ovo mu je bilo tačno, pa makar je poruku narodu na KiM poslao daljinski, iz Kruševca, jer na Kosovo nije otišao. Nikad.

Najviše što se Vučić približio južnoj pokrajini bilo je onomad kad je njegov glas izašao iz zvučnika na telefonu Marka Đurića koji je u svoj samsung frenetično vikao „Aco, Srbine“, dok je Aca iz novobeogradske trosobne garsonjere ogrebane na državnoj lutriji tokom bombardovanja 1999. razdragano dobacivao: „Čuješ li me, Marko?“.

Marko je njega čuo, ali on izgleda nije čuo Marka, što se videlo kad je ROSU kasnije javno prebio Marka Đurića kao psa, na šta je Vučić oštro odgovorio zviždanjem u vetar.

Malo rečitiji, mada jednako razdragan, predsednik je ipak bio opet jednog Vidovdana kad je delio odlikovanja najzaslužnijim građanima naše zemlje, među kojima se njegovom voljom našao i jedan „mlad, odgovoran i ozbiljan čovek“, kog čeka „još mnogo važnog posla i velikih izazova“. E, taj mlad i odgovoran je prošlog meseca spakovao leš u bure i nasuo beton da ga ne nađu psi.

Zove se, kao što znate, Veselin Milić i bio je Vučićev savetnik za važne poslove i naročito velike izazove, načelnik beogradske policije i izmiritelj zavađenih narko-dilera i ubica.

Mirenje mu je bilo uspešno taman koliko Vučiću Vidovdani, ali je kao ozbiljan i odgovoran čovek bolje prolazio. S platom od 2.000 evra uspeo je da sebi i familiji obezbedi više od 400 kvadrata na Dedinju, sumnja se sistemom bar tri koverte.

Tako nam je predsednik pred ovogodišnji Vidovdan naveliko vratio devedesete. Eksplozije po lokalima zemunskih i vračarskih kriminalaca, mafijaške pucnjave po skupim beogradskim kafićima i mafijaška egzekucija u restoranu koji posećuje premijer Srbije – onima starijima od 35-40 godina nisu ništa nepoznato. Takve stvari su bile redovne i u vreme prethodne Vučićeve vlasti, ali da jedan od najviših policijskih šefova svojim rukama pere krv i baca telo ubijenog kriminalca, kog je namamio u restoran gde ga je ubio drugi kriminalac s kojim je bio – to je ipak inovacija.

Gadno je društvo od nas napravilo ovih 14 godina. Radojičići, Veselinovići i ostali Milenijumi, beskrajna korupcija, egzodus mladih i pametnih, kriminalizovana policija, privatizovano tužilaštvo i uplašeno sudstvo. Dezorijentisana politika bez smera, principa i ideologije, šibicarsko samovlašće, mentalitet diktatorčića. Ekonomija na temelju od čačkalica. Sve se raspalo s prvim potresom na svetskoj sceni. Ode ruska podrška, ode američka, odlazi i evropska. Strane investicije u slobodnom padu, već tri kvartala sa opadajućom zaposlenošću, fabrike dele otkaze, visoke kamate, visoka inflacija, sve teže finansiranje. Expo koji je odavno zažalio što je izabrao Srbiju, štetočinski stadion kasni, „država“ bez plana posle 2027.

Sve prođe, ali mi smo izgubili još jednu deceniju.