Svom snagom

Desila nam se (još jedna) smena ministra finansija, potvrđujući da je to verovatno najteža i najneudobnija ministarska fotelja, pogotovo u zemlji kao što je Srbija, gde tranzicija traje nekoliko decenija, a kraj joj se još uvek ne vidi.

Suština problema, kako su je prikazali predsednik Vlade i ministar finansija prilikom ostavke, bila je u brzini realizacije neophodnih mera fiskalne konsolidacije. Nije se čulo da su mere koje je ministar finansija predložio – smanjenje plata, smanjenje penzija, smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, i brže rešavanje preduzeća u restrukturiranju – sporne. Čulo se da one ne mogu, ili ne treba, da se sprovode tako brzo i tako snažno.

Izgleda da je ministar finansija poverovao u predizbornu parolu, „svom snagom u reforme“, shodno tome predložio „snažan“ paket, da bi potom ustanovio, a i mi zajedno sa njim, da ne postoji dovoljno snažno raspoloženje za kretanje u reforme svom snagom. Šteta! Trenutak je takav da je to, zapravo, jedino rešenje koje relativno brzo može da nas izvede na zelenu granu. Ostala rešenja (blaža dinamika sprovođenja) predstavljaće kupovinu vremena i privremenu zaštitu standarda, ali je verovatnoća vrlo velika da će se to kasnije još skuplje platiti, da će iste grupe koje se sad štite, platiti i veću cenu, a sa njima i ostali.

Pored ekonomske teorije, ovu tvrdnju potkrepljuje i praksa zemalja koje su morale da vrše fiskalnu konsolidaciju. Na primer, u Poljskoj je, na samom početku tranzicije, ministar finansija izašao sa vrlo oštrim i bolnim paketom fiskalne konsolidacije. Nije prošao. Dve godine kasnije vratio se kao guverner narodne banke, zagovarajući i podržavajući isti kurs zbog kojeg je izgubio prethodni posao. Taj kurs je i usvojen, a dve godine su praktično izgubljene sa stanovišta tranzicije.

Nije sporno da je predloženi paket mera bolan i socijalno teško prihvatljiv. Sigurno je, takođe, da bi se ovaj skup mera lakše „progutao“ ako bi se fiskalni deficit zatvarao na socijalno pravedniji i, otuda, prihvatljiviji način. Govorim, na primer, o poreskim zahvatanjima na dobit, imovinu, itd. Tu je i sužavanje prostora sivoj ekonomiji i uvođenje što većeg broja preduzeća i radnika u redovne ekonomske tokove. Dakle, fiskalna konsolidacija je velik, višestran i zahtevan program koji može uspešno da se reši samo svom snagom, nikako sa pola snage. Verujem da je toga svestan i novi ministar finansija. Nema baš veliki manevarski prostor. Na njemu je da tu snagu rasporedi sa minimalnom socijalnom štetom, sa više socijalne pravde, ali sa jasnim ciljem zatvaranja velike rupe u budžetu i stvaranja pretpostavke da se okrene najvažnijem zadatku: povećanju zaposlenosti i društvenog proizvoda.