Ta strašna, teška reč odgovornost

U trenutku pisanja ovog teksta, gotovo tri nedelje nakon tragedije na Železničkoj stanici Novi Sad, ostavku je podneo samo Goran Vesić, ministar infrastrukture, građevinarstva i saobraćaja u trenutku nesreće u kojoj je nastradalo 15 ljudi. O nekakvoj krivičnoj odgovornosti da i ne govorimo.

I pomenuti Vesić, koji je jedini uradio nešto, bilo šta,  tu ostavku je podneo verovatno zato što je, u sklopu strategije saniranja političke štete i sprovođenja kriznog PR-a od strane vlasti, bio prinuđen da to učini. Jer ostavka u kojoj resorni ministar kaže da je podnosi jer je „odgovoran čovek“, ali istovremeno konstatuje da ni on ni njegovi saradnici „ne osećaju ni trunku odgovornosti za ono što se desilo“, znači taman koliko i ona izvinjenja kad se nekome, kao, izviniš u stilu „izvinjavam se ako si se osetio uvređenim zbog onoga što sam rekao“. Niti je ono Vesićevo ostavka „odgovornog čoveka“, niti je ovo potonje izvinjenje.

Iako nadležni organi kažu da je  zbog obrušavanja nadstrešnice na glavnoj novosadskoj železničkoj stanici saslušano preko 60 ljudi, u trenutku pisanja ovog teksta uhapšen nije niko. Tačnije niko ko bi trebalo da odgovara zbog ovoga, ali jeste uhapšeno više aktivista koji su na protestima tražili pravdu i odgovornost. Aktivisti i pojedini političari i odbornici privedeni su, između ostalog, i pod suludim optužbama za „uznemirenje javnosti“, dok za isto delo nije priveden niko ko je javašlukom, korupcijom, diletantizmom, nesposobnošću i nestručnošću doveo do nesreće koju mnogi, sa punim pravom i razlogom, nazivaju ubistvom i zločinom.

Ne mogu da garantujem za nadležne, po ponašanju bi se reklo da njih izgleda jedino uznemirava pomisao da odgovorni snose posledice i da nekome bude narušen politički rejting, ali mi koji pripadamo toj javnosti mnogo smo više uznemireni činjenicom da bilo koji objekat u ovoj zemlji oko kojeg su prčkali SNS „stručnjaci“ može da nam se surva na glavu nego što nas uznemiravaju ljudi koji odgovornost i pravdu zahtevaju na ulicama jer drugo mesto i način ni nemaju.

Ako ništa drugo, ovog puta makar nismo slušali „Ne dam Gašića, ne dam Lončara, ne dam ovoga, ne dam onoga.“ Ne znam da li je u pitanju bilo istraživanje javnog mnjenja ili se u toj strukturi bezgrešnih i nepogrešivih našao jedan genije sa tolikim nivoom socijalne inteligencije, empatije i ljudskosti da kaže: „E, ljudi, ovog puta moramo nekoga da damo“, ali ono što je sigurno, to sada nije dovoljno. Za ostavke i političku odgovornost je kasno i to više nikoga ne zanima. Da su ostavke davane i prihvatane onomad, za mnogo benignije stvari, kada je ista ova javnost to svaki čas tražila, možda ne bismo došli do tačke u kojoj neizmerna bahatost i osećaj da nekažnjeno možeš baš sve direktno odnosi ljudske živote nama pred očima.

Sa druge strane, jesmo slušali kako su ljudi koji protestuju „svetina“, kako „traže glave“, kako se tragedije dešavaju i u drugim, mnogo naprednijim i bogatijim zemljama, pa „niko ne traži glave“, nabrajalo se gde se i šta srušilo u poslednjih 50 godina, uz nimalo elegantno prećutkivanje ko je sve za to i kako odgovarao, a potpuno neverovatno, kojeg god su se primera funkcioneri i njihovi prateći megafoni dotakli, kada ih izguglate, u velikoj većini naći ćete i priče o smenama, ostavkama i krivičnoj i moralnoj odgovornosti.

Jedino što u svemu ovome nikako nismo mogli da čujemo je makar jedna iskrena reakcija iz redova vlasti koja bi se mogla okarakterisati ljudskom. Ni manje ni više, nego samo ljudskom. Na prvi pogled deluje da to nije mnogo, ali na drugi… pa ipak smo sa njima već 12 godina. Znamo da je očekivati od njih i ono malo – često previše.