Taster tužilaštvo

U ,,borbi protiv korupcije” koju je pokrenuo predsednik Srbije Aleksandar Vučić, po nalogu tužilaštva, do sada je uhapšeno više od 70 ljudi, mahom nebitnih, ali i uz nekoliko značajnijih osoba, uglavnom onih koji su se na jedan ili drugi način zamerili SNS-u ili naneli neku štetu predsedniku. Recimo Milorad Grčić.

To je manje važno. Važniji je prvi deo rečenice ,,u borbi protiv korupcije koju je pokrenuo predsednik Vučić, po nalogu tužilaštva uhapšeno je…”. Jer, kako je to u poslednje vreme jako popularno, ali ujedno i jako istinito – predsednik ni za šta od ovde rečenog nije nadležan.

Ovde je to dvostruko važno. Nije stvar u tome da predsednik na sebe preuzima obaveze koje ne bi morao, već za sebe uzima prava koja ne bi smeo. Kao na primer pravo da naređuje tužilaštvu kada će se baviti „borbom protiv korupcije”, a kada ne.

Tužilaštvo je po slovu zakona samostalno i na njegov rad ne može uticati niko izvan tužilaštva. Na primer, predsednik. Međutim, upravo je akcija hapšenja sitne i krupne boranije u ,,borbi protiv korupcije”, par dana pošto ju je najavio Vučić, najbanalnije ogolila koliko je to tužilaštvo zavisno od predsednikove volje i koliko, dakle, nesamostalno i servilno. I ranije smo znali da tužilaštvo radi na taster, ali sad to i vidimo u svoj veličanstvenosti svakodnevnih saopštenja i PR snimaka hapšenja sitnih, bivših i odbačenih. U tom smislu bolje bi bilo da tužilaštvo ni sada nije pokretalo ,,borbu protiv korupcije”, nego što se još jednom ponizilo i dokazalo nam i da predsednik krši Zakon o javnom tužilaštvu i svojom voljom utiče na to kako će i šta tužioci raditi, a još gore od toga, i da ti tužioci pristaju na takvo kršenje zakona, bez protesta, a reklo bi se, čak i sa izvesnim ponosom.

Kad već godinama nisu reagovali na sve silne dokaze o korupciji koju sad najednom u samo par dana masovno otkrivaju, skačući na direktan Vučićev mig, bolje bi bilo da su i sad ostali jednako nezainteresovani za svoj posao kao što su bili i dok Vučiću nije bilo hitno potrebno da pumpa svoj PR ,,borbom protiv korupcije”.

Ali, to je priroda tastera, uređaja koji nema sopstvenu volju. Pritisneš nagore on se pali, stisneš nadole on se gasi. Vrlo jednostavno.

I vrlo štetno, jer naš taster uglavnom stiskaju nadole.

Recimo, u nešto važnijoj stvari, istrazi o padu nadstrešnice u Novom Sadu, gde su taster izgleda superlepkom fiksirali u ugašenom položaju, tako da nikad ne pozove Aleksandra Vučića, Natašu Vukšić i Ivicu Kojića da ih priupita o njihovoj ulozi u rekonstrukciji Železničke stanice.

Jer, kao i kod ovih nebitnih što ih sada hapse, dokazi za ove mnogo bitnije, odavno su već poznati javnosti.

Naime, Nataša Vukšić, kao Vučićeva najbliža saradnica, koordinirala je radovima na srpskoj železnici, Ivica Kojić ih je ubrzavao, a Vučić sa Vesićem po navodima Jelene Tanasković dogovarao ko će sve to kontrolisati. Vučić je još i zahtevao kraće rokove, zbog čega su izvođači bili u stisci i s vremenom i s resursima, kako bi nekako ispunili ,,želju njegove ekselencije”.

Sve to javnosti je otkrila Nova ekonomija, ali tužilaštvo to zna još mnogo pre nego što je naša redakcija to objavila. I ništa tim povodom nije učinilo. U pritvoru nisu ni Vukšićeva, ni Kojić, ni Vučić. Niti ih ko šta pita, kao da ništa od gore nabrojanog ne postoji, kao da tužilaštvo ništa o tome ne zna, kao da nema nijedne naznake, nijednog svedočenja i nijednog mejla koji upućuje na to da je predsednik Srbije, preko svojih saradnika i direktno, na protivzakonit način, nenadležno i zloupotrebom političke moći uticao na radove na železničkoj pruzi, čiji su deo i Železnička stanica u Novom Sadu i njena nadstrešnica koja je posle izvršenih radova pala i ubila 15 ljudi.

Jer sve dok je taster stisnut na ,,ugasi”, drugačije i ne može da bude.