To je vama vaša borba dala

Bilo je, nažalost, u poslednjih nedelju dana mnogo groznih događaja o kojima bi se moglo pisati.

Danas nećemo o njima.

Danas nećemo mnogo ni o Njemu. Ipak, ukratko, On je po ko zna koji put uradio ono za šta Njegovi optužuju opoziciju: dehumanizovao je sam sebe, tako što je otrčao da prvi objavi jezive vesti o smrti devojčice, ujedno pokazao da je i njemu mnogo teško, a potom bez problema počeo da priča o nuklearnoj energiji.

Ovde ćemo malo o nesretnim pregovorima vlasti i opozicije za izborne uslove.

Ovde ćemo o opoziciji, tj. o njenom najvećem delu – bloku oko Srbije protiv nasilja.

Ovako, sa strane, deluje da je opozicija vlastima dala mogućnost da ne prihvati njihove zahteve, tako što su, od tri uslova, dva bila suvišna ili nerealna.

Podsetimo, opozicija je tražila da se formira komisija sa izvršnim ovlašćenjima za proveru i reviziju biračkog spiska, da na javnim servisima postoji adekvatna zastupljenost opozicije i profesionalno izveštavanje, kao i da svi lokalni izbori budu održani istog dana.

Prvi zahtev je na mestu – on je ključan, te je mogao i sam da stoji, bez druga dva. (Naravno, vlast je rekla da načelno usvaja ovaj zahtev, ali da im smetaju ona izvršna ovlašćenja, pa bi verovatno napravili još jedno telo za istraživanje rude i gubljenje vremena, no, to je sad sporedno).

Već je drugi zahtev opozicije bio znak upozorenja za građane – čak i da u svojoj suštini nije bio potpuno besmislen i kao takav je trebalo da bude izostavljen – apsolutno je nemoguće ostvariti tako nešto za dva ili šest meseci.

Šta je problem sa drugim zahtevom?

Ovo je sada manje bitno, ali može postati bitno u budućnosti – opozicija je tim zahtevom po ko zna koji put pokazala da ne razume prirodu medija, tj. da medije shvata kao plen, ističući kao jedan od glavnih uslova za izlazak na izbore da opozicija i vlast dobiju prostora u skladu sa rezultatima na izborima.

Ovo je besmislen zahtev, kao što je bio besmislen zahtev od pre neku godinu, od te ili slične opozicije, da se uvede paralelno uredništvo, odnosno da RTS 1 uređuje vlast, a RTS 2 opozicija.

Zašto je ovo besmislen zahtev?

Zato što glavni problem RTS-a ni u kom slučaju nije nedostatak opozicije, nego nedostatak vesti. RTS nema informativni program, već aktivno prećutkuje sve što bi iole ugrozilo rejting Najvećeg među nama – nedostatak opozicije je tek minoran deo mnogo dubljeg problema.

Treći zahtev je takođe potpuno izlišan, ukoliko se ispuni prvi. Na ovo je ukazala novinarka Jelena Obućina 1. aprila, pitajući Radomira Lazovića – zašto insistirate na trećem zahtevu (koji je na kraju bio naveden kao razlog zbog kojeg nije došlo do dogovora između vlasti i opozicije) – kada je on nepotreban ukoliko se zaista formira komisija za reviziju biračkog spiska?

Konkretnog odgovora nije bilo.

Još je veću konfuziju unela opozicija u vezi sa mogućim datumima izbora. Marinika Tepić je 3. aprila u Skupštini Srbije, ispred poveće grupe predstavnika grupacije “Srbija protiv nasilja”, rekla da opozicija prihvata da svi lokalni izbori budu održani 2. juna.

Nejasno je bilo otkud sad sve može da se postigne do 2. juna, iako je veoma izvesno da ne postoji način da se bilo šta suštinski promeni do tada.

Uostalom, i ODIHR-ova preporuka bila je da se potrebne zakonske promene pokrenu “dosta pre” (well in advance) novih izbora, a u danu kada će Ana Brnabić raspisati beogradske izbore, opozicija je zadovoljna izborima za dva meseca, iako ništa nije urađeno?

Koliko sutradan, 4. aprila, Dragan Đilas je za N1 rekao da je opozicija mislila da ima vremena do 2. juna, a da sada misle da nema i zatražio lex specialis kojim bi se sve odložilo za oktobar.

Dalje insistiranje na ovoj konfuziji nije potrebno.

Dakle, umesto da postave samo jedan zahtev – onaj prvi – i da puste vlast da se koprca i izvrdava jedno razumno rešenje, opozicija je dodala još dva nepotrebna zahteva i dozvolila vlasti da se lagano izvuče, pozivajući se na sopstvenu duboku privrženost zakonima.

Ostalo je još pitanje bojkota izbora – najavljeno je da opozicija neće izaći na beogradske izbore.

One kasnije izbore, takođe lokalne – među kojima će biti i izbora za svaku od 17 beogradskih opština – opozicija nije pominjala, mada bi bilo logično da i njih bojkotuju, s obzirom na to da vlast sasvim sigurno neće napraviti nikakva ključna poboljšanja u izbornim uslovima.

Ukoliko opozicija zaista bojkotuje beogradske izbore, može očekivati da na nekim budućim izborima ima značajno manje od prethodno osvojenih oko pola miliona glasova u Beogradu i više od milion glasova na nivou Srbije.

Prošli put kada je bio upriličen bojkot, 2020. godine, postojala je logična argumentacija zašto treba bojkotovati parlamentarne i lokalne izbore, iako nije bilo odgovora “šta posle bojkota”.

Vreme nakon 2020. je pokazalo da su zagovornici bojkota i oni kojima je bojkot bio logičan potez (sebe uključiv) – katastrofalno pogrešili: vlastima je bez borbe predato više opština u kojima je njihov poraz bio izvestan, obezbeđena im je apsolutna vlast po vertikali od svake mesne zajednice i opštine pa naviše, a autokratsko-kriminalni stisak na državu je pojačan mnogo više nego do tada.

Zagovarati bojkot sada, nakon iskustva iz 2020. i nakon rezultata iz 2023, potpuno je neodgovorno i vodi veštačkom produžavanju aktuelnog stanja u državi. Ili, što bi rekli iz “Peščanika”, “ako vam je dobro, onda ništa”.

Deluje neverovatno da celokupna grupacija oko “Srbije protiv nasilja” to ne uviđa, a opet – još uvek nema drugačijih glasova iz te grupe.

Radmilo Marković je novinar Birna.