Trčanje unazad

Mahsa Amini. Tako je glasilo ime 22-godišnje Iranke koju je nedavno pretukla iranska policija za moral (da, stvarno se tako zove) jer nije nosila hidžab. Ona je od batina najpre pala u komu, a potom i preminula u bolnici. Mlada Iranka umrla je svega nekoliko dana nakon što ju je uhapsila policija za moral jer se navodno nije pridržavala strogih pravila o pokrivanju glave. Kako tvrde svedoci, Amini je pretučena u policijskom kombiju nakon što su je policajci pokupili u Teheranu.

Ako mislite da je ovo jezivo i užasno, u pravu ste. Ako se pitate kako je moguće da na svetu uopšte postoje ovakve bezumne stvari, pitanje će biti potpuno na mestu. Ako se pitate kako je Iran od jedne progresivne zemlje došao do ovoga danas, to pitanje bi verovatno bilo čisto retoričko, jer vrlo dobro znamo kako se to desilo.

A sada jedno pitanje za vas. Ako ste među onima koji drže do tradicije i religije, ako vam nije pravo kad neko kritikuje crkvu za bilo šta, ako vam nije jasno šta ‘oće ti pederi i Evropa, a bogme i Amerika i ako Vladimir Putin za vas nije agresor već totalni car i borac za slobodan svet, ako ste dakle deo te tihe, ali moćne većine, kako tačno mislite da bi izgledala Srbija ukoliko bi na vlast došla neka ekstremistička ekipa poput ovih koje su polovinom septembra ganjale homoseksualce po ulicama?

Da li mislite da bi Srbija pod litijašima, kojekakvim „narodnim patrolama“ koje maštaju o pravoslavnoj talibanštini i raspopima kojih se čak i crkva odrekla, bila lagodno i prijatno mesto za život? Ili bismo dobili jedan pravoslavni Gilead u kojem bi svaka žena, možda baš vaša ćerka, sestra ili majka, mogle da budu žrtve kakve moralne policije? Ovo je takođe retoričko pitanje.

Iako se u jednom periodu činilo da su klerofašistički i ekstremno nacionalistički pokreti u Srbiji odumrli, to je bila samo varka. Na mig „nadležnih“ oni su se samo u pravom trenutku umirili i pali u hibernaciju do trenutka kada ih je ponovo bilo potrebno izvući iz hladnjaka. Umerenije struje su u međuvremenu ušle u parlament, tako da sada imamo usklađeno delovanje na više frontova. I ulica i skupština. I Vučić i Porfirije. Neki u rukavicama, neki bez rukavica ali sa maskama na licu, svako radi svojim intenzitetom, neko manjim, neko većim, ali svi su na zajedničkom cilju, a to je totalna ekstremizacija i radikalizacija društva.

Srbija je ovih dana vrlo brzo i lako došla do toga da čak i naizgled obični ljudi, komšije, bez pardona mogu da vam u inboks na društvenim mrežama istresu salvu najgadnijih uvreda, kletvi i nepatvorene mržnje, pa čak i pretnji, sve usput pominjući Boga i Bibliju. I to samo zato što ne mislite kao oni, ne verujete u isto što i oni i zato što svoj život, ne ugrožavajući nikoga, želite da živite po svojim merilima, a ne po njihovim.

Vrlo lako smo došli i do toga da su pojedinci spremni da to verbalno nasilje iz inboksa pretoče u fizičko nasilje na ulicama, opet prema onima koji se ne uklapaju u njihovo viđenje savršenog sveta, srpskog, razume se.

Svemu ovome kumuju oni koji bi teoretski morali biti najodgovorniji i najrazumniji. Ali ne. Huškači sa najviših instanci huškaju jednako kao nekada, razlika je jedino u tome što smo nekad huškani na druge narode, a danas jedni na druge. Spoljni neprijatelji su istrošeni odavno i možemo samo da pljuckamo preko ograde, a pošto je neki neprijatelj uvek potreban radi lakšeg vladanja, dobri su i ovi unutrašnji. Danas pederi, sutra žene, prekosutra levoruki, onda riđi… nebo je granica. I sve to zato što je ona tiha, moćna većina samo diskretno klimala glavom u znak odobravanja u trenucima kada je trebalo da digne glavu u znak protesta i protivljenja. Posle je već bilo kasno.