Trgovci dušama i principima

Srbija je zemlja u kojoj istovremeno ima previše vakcina jer građani ne žele da se vakcinišu i u kojoj nastane stampedo građana, jer žele da se vakcinišu.

Ova pojava zvanično nema ime, ali eto, nazovimo je recimo srpski paradoks. U jednoj realnosti ne mo’š Srbina ni puškom naterati da se vakciniše, neće njega čipovati Bil Gejts, a sve i da ne radi o glavi taj Gejts, on je jednostavno oprezan, otkud on zna šta sve stavljaju u te vakcine, sačekaće on malo, da vidi šta će da se desi, da li će da umre ovih četiri miliona što su primili bar jednu dozu, a i ako ne umru sad, ko zna, možda umru posle godinu dana, što je sigurno, sigurno je, nigde ne žurimo, da je vakcina testirana 10 godina pa i nekako, a ovo smućkali za nekoliko meseci, kako ja da primim tako nešto?

U drugoj realnosti, građani se u tržnom centru tiskaju u redovima za vakcinisanje, bez držanja ikakve distance, maltene gazeći jedni drugima po glavi, ne bi li stigli da se vakcinišu među prvih sto, jer to podrazumeva i nagradni vaučer za šoping u iznosu od 3.000 dinara.

Možemo polemisati o tome da li za te tri hiljade prodaješ samo principe, ako si bio ubeđen da znaš sve o vakcinama i da ne mogu oni tebe tek tako da prevare, ili i principe i zdravlje, ako si uz sve to do juče verovao i da vakcina nikako nije zdrava i da može ko zna šta da ti se desi ako je primiš. Izgleda da se rizik lakše prihvata ako se malo podmaže finansijski, ali sve to nije najbitnije u ovoj priči i nije krivica ovih ljudi.

Za to su krivi onih koji su ih stavili u takav položaj. Ti su ih u poslednjih gotovo deset godina finansijski iscrpli do te mere da im i tri hiljade deluje veliko kao planina, a u poslednjih godinu dana su ih sludeli cunamijem dezinformacija o koroni i vakcinama, toliko da je sada potrebno da im neko plati da bi odlučili da se vakcinišu i tako zaštite sebe i druge. 

Ta taktika sluđivanja naroda pokazala se vrlo efikasnom, pa ni vakcinisanje i revakcinisanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića pred kamerama nije značajnije poguralo ceo proces, a upitno je i koliki je efekat postigla pevačica Jelena Karleuša, koja se vakcinisala u tržnom centru Ušće i apelovala na građane da urade isto. 

Da se razumemo, dobro je da se što više ljudi vakciniše, pa makar to bilo i finansijski stimulisano, jer nismo baš u poziciji da izvoljevamo. Cela ova poražavajuća situacija, međutim, otvara i neka druga, takođe značajna pitanja. Ako smo u stanju da za određenu kompenzaciju pristanemo na vakcinisanje, protiv čega su mnogi decidirano bili, šta smo još spremni da uradimo za novac i postoji li uopšte granica? Da prodamo svoj glas na izborima za 1.000 dinara, to smo pokazali da smo spremni, ali šta bi ovako nepredvidljivoj i beskrupuloznoj ekipi na vlasti sledeće moglo da padne na pamet da pokuša da realizuje, a što bi podmazala odgovarajućom sumom? I šta bismo mi prihvatili? Da li bismo pristali da zauvek zaćutimo o zagađenom vazduhu ako nam se dobro plati? Da li bismo se odrekli reka i šuma? Dobro, već ih se manje-više odričemo, ali da li bismo obećali da ćemo se potpuno ostaviti tih tema za koju crvenu? Da li bismo prijavili komšiju policiji ako vlast sutradan reši da potpuno protera kritičko mišljenje iz Srbije i finansijski nagradi lojalne građane?

Dok nam predsednik kao mantru svakodnevno ponavlja da imamo plate od 500, 600, 700 ili koliko već evra, da nam je rast najveći u Evropi i da živimo nikad bolje, demantuju ga upravo one stvari za koje on tvrdi da su dokazi boljitka. Za novčanu pomoć se građani prijavljuju u rekordnom roku, a videli smo da su spremni i da zavrnu rukav ako treba. Ti „dokazi boljitka“ se tako vraćaju poput bumeranga i postaju dokazi sunovrata i bede protiv kojih nikakva fingirana statistika ne pomaže. Samo je pitanje trenutka kada ćemo to priznati pre svega sami sebi, a onda i smoći hrabrost da to glasno izgovorimo. A tada ni potplaćivanja više neće moći da prođu jer nema tog kapitala koji može da sanira porušena Potemkinova sela.