Trijumf ćacizma

Kakva godina obećanja!

Počelo je proletos stambenim kreditima za mlade sa učešćem od jedan odsto, a evo, završava se legalizacijom svega ikada izgrađenog za 100 evra bakšiša. Ako je prvo bilo za studente, drugo je za njihove roditelje i dede. A zapravo je sve za jednog čoveka.

Aleksandar Vučić, stisnut građanskim otporom bez presedana u njegovoj 13-godišnjoj vladavini, a možda i bez presedana uopšte, čitave godine poseže za jedinim što zna – sipanjem novca koji nije njegov ljudima koji takođe nisu njegovi u nadi da će, ako ne kupiti, a ono bar iznajmiti njihovu naklonost dovoljno da predahne od nesnosnih, sveprisutnih studenata.

I ne ide.

Koliko god da je njegov mali priručnik političke kupovine ranije bio efikasan, toliko je sada beskoristan.

Krediti mu odzvanjaju u ušima kao eho sopstvenog glasa u praznoj sobi. Čuje ih samo on, dok ih drugi ne primećuju.

Slično je prošao sa maržama. Pritisnuo je velike lance supermarketa kao stegom u mehaničarskoj radionici, zamerio se svima, odustao od višegodišnjeg ponavljanja da nisu oni krivi, da marže nisu visoke, da država ne može da se meša u slobodno tržište. Sve što je pričao, porekao je, naglo i nevoljno, da obori cene i odobrovolji narod.

I ne ide.

Nezahvalni narod ne vidi pojeftinjenja, jer razbesneli lanci više ne nude nikakve akcije. Nije prošlo dve nedelje, morao je da krene da popušta volji supermarketa. Stega mu pukla od sopstvenog napora. Hoće to tako kad čovek preceni svoju snagu.

Kad su počeli protesti, nastavnicima je obećao veće plate, samo da zaborave na studente. To mu je možda i najžalije. Sindikati pristali, država potpisala, a nastavnici odbacili dogovor. Sad plate mora da diže, a profesori svi redom protiv njega.

Ni to mu ne ide.

Digao budžet za fakultete. Uzalud. Postavio ministra osvete. Uzalud. Vratio zlato u Srbiju. Uzalud. Snizio kamate na kredite.

Sve uzalud.

Evo sad diže i penzije i minimalac i sve što može dići, iako nema čime, jer novca je sve manje. Biće i to uzalud.

Kažu da je patriotizam poslednje utočište hulja.

Predsednik digao vojnu paradu, deset dana paralisao Beograd. Preorao asfalt tenkovima kao paori njive traktorima. Uzalud mu narod vikao da stavi gumene podloge na vojne gusenice – naredba je bila da se ore kao što je onomad bila da se kisne, kad je beše samo Putin stajao pod kišobranom ko normalan čovek. Ovog puta Vladimira nije bilo. Ni Sija. Ni Orbana. Ni Fica.

Ma ni publike bre nije bilo! Šaka ograđenih nadničara i ona dobra baka što je novinarki N1 na pitanje odakle je došla, rekla „iz pi*ke materine“. Nije rekla je li dugo putovala.

Čak je, eto, i ta sakata parada za vlasnike Beograda na vodi, koji su mu jedini došli, ne iz pi*ke materine, već iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, bila uzalud. Gosti u belom se usred skupa pokupili i otišli, a od parade ostao onaj policajac s čarapom na glavi da bude na podsmeh studentima kojima kao gorila na vratima Lafajeta nije dao da uđu na privatnu žurku unutra.

Kažem, ne ide mu. Čak je i srpsku zastavu promašio. Sašio trobojku s par nijansi crvene i plave, koliko je gde bilo štofa, za finalni trijumf ćacizma.

Možete li tu sramotu da zamislite za Maršalovog doba? Ili čak Miloševićevog? Ili čak i Tadićevog?

Ni dva dana od parade palanačkog duha, koju u vaše sećanje priziva valjda još samo ovaj tekst, Vučić je najavio legalizaciju.

Novu, poslednju legalizaciju. Poslednjiju od svih poslednjih, najposlednjiju legalizaciju svega nelegalnog što je ikad sagrađeno. Za 100 evra.

Kasno je. Uzalud.