Trovanje je stiglo do tanjira

Hrvati su nam vratili breskve i šljive. Slovenci su nam vratili krastavce. Crnogorci su nam vratili razne proizvode. I Rusi su nam vraćali voće i povrće, i to nekoliko godina unazad.

Suma sumarum, samo od početka godine zabeleženo je osamnaest slučajeva vraćene srpske robe, a dvanaest se odnosilo na voće i povrće, piše Insajder. U više isporuka za razne zemlje pronađeni su nedozvoljeni pesticidi u šljivama, breskvama i nektarinama, a u krastavcima se nalazila prekomerna količina fungicida. Zemlje Evropske unije imaju stroge propise i ne dozvoljavaju uvoz ovih, po njihovim standardima, otrovnih proizvoda, nepodobnih za ljudsku ishranu.

Stručnjaci kažu da je osim direktne štete za proizvođače i izvoznike tih proizvoda, teža dugoročna šteta zbog činjenice da su se proizvodi iz Srbije zbog toga našli na listi evropskog sistema za brzo obaveštavanje i uzbunjivanje (RASFF) gde sada svako može lako da vidi šta je vraćeno i zbog čega.
Možemo da zamislimo kako će izgledati budući pregovori izvoznika iz Srbije: prvo neko treba da prihvati rizik da ponovo kupuje proizvode iz Srbije, a tek potom dolazi priča o ceni koju je spreman za to da plati.

Poljoprivredni stručnjaci tvrde da se danas voće i povrće ne može ni proizvoditi bez upotrebe pesticida, ali je pitanje koji se pesticidi koriste i u kojim količinama. Za to postoje pravila, postoje i domaći zakoni, a postoje i inspekcije koje ovo sve treba da kontrolišu.

Naravno da smo odmah pošto su ovi slučajevi izašli u javnost, dobili i tumačenja da je naše voće i povrće ispravno, da se Zakon o sredstvima za zaštitu bilja primenjuje, nego nam robu sa granica vraćaju jer žele da nam postave takozvane „necarinske barijere“ i da time spreče izvoz naših proizvoda. Ajde nekako Slovenci i Hrvati, lako ih je okriviti da žele da nam naškode, to se brzo „prima“. Ali zašto Rusi? Pa te količine koje mi možemo da proizvedemo za njih su „kap u pustinji“. Sigurno od nas ne moraju da štite svoje tržište. Veći je problem što su količine koje možemo da im ponudimo, za njih male.

Kad bi u Srbiji postojale jake institucije kao što ne postoje i kad bi one mogle da rade svoj posao kao što ne mogu, ova bi se stvar mogla isterati na čistac.

Napravila bi se analiza, veštačenje, šta god se u takvim slučajevima radi, pa ako u tom vraćenom voću i povrću nema nedozvoljenih supstanci, državni organi bi to jasno i glasno izneli, tražili objašnjenje i izvinjenje od carina koje su ga vratile pod lažnom optužbom, jer je šteta prevelika da bi se prećutala.

Ali evo, to se ne dešava. Na ovu temu od zvaničnih organa čuli smo samo – muk. Pošto znamo da oni svaku, pa i najbizarniju priliku koriste za svoju propagandu i čuvenu priču „svi nas mrze, a mi se ne damo“ ovakav kapitalac od propagandne prilike sigurno ne bi bio ispušten.

Šta se dakle događa i zašto Srbija truje sopstveno voće, povrće i druge proizvode i zašto pokušava da podvali drugim zemljama i da ih izveze? I kad se vrati sa granice, gde to sve završava? Ko garantuje, čime i kako, da se ta roba uništava, a ne završava na domaćem tržištu? Malo se, recimo, snizi cena i ode sve ko alva?

U nedostatku zvaničnih objašnjenja nadležnih, da ponudimo ono koje je dao Nenad Mitrović, veterinar i narodni poslanik iz Demokratske stranke, na Odboru za poljoprivredu u Skupštini Srbije. Dakle, na zvaničnom mestu.

Šta je rekao Nenad: „Sanitarni inspektor mi je rekao – ne može da se izvozi ništa dok se ne urade analize, zato što vraćaju. I iz Evropske unije i iz Rusije. Zašto? Zato što smo to dozvolili. Zato što postoje neki ’veliki ljudi’ koji su uvozili jeftine otrove. Normalno, seljaci su prskali tim jeftinim pesticidima, tim otrovima i ti pesticidi se nalaze u našem voću. Niti Evropa niti Rusija, niko nije blesav da dozvoli da se to uvozi. E sad, zamislite vi jednog fitosanitarnog inspektora koji treba da uđe kod nekog velikog igrača da mu zabrani uvoz. Sa platom od 68.000 dinara. Rizikuje da izgubi život, nije blesav da se upliće u nešto, pa da prođe kao ova dva inspektora, Mitić i Milenković, koji su doživeli golgotu – još malo pa će da se dokaže da su oni vlasnici Jovanjice. Nego jednostavno, ljudi se trude da igraju nerešeno, da mogu da prehrane porodice. Dobiju poziv telefonom ’ne diraj to’ i mi smo tako preplavljeni jeftinim otrovima koji se nalaze u hrani koju jedemo.“

Šta na ovo još dodati? Ništa. Ko su ti „veliki igrači“ poimence ne znamo. Ali odakle dolaze i čiju stranačku zaštitu imaju, to sigurno svi znamo. Decenijsko trovanje na sve načine, medijsko, mentalno, političko, došlo nam je i do tanjira.