U srž

Četiri meseca. Četiri meseca traje agonija, četiri meseca nemamo ni nagoveštaj epiloga i odgovornosti za ubistvo petnaestoro ljudi u Novom Sadu. Protesti studenata ne da ne jenjavaju, već postaju sve veći i veći. Njihovi marševi su premrežili zemlju, koja je već četiri meseca u vanrednom stanju, a osvešćivanje naroda dublje je i ozbiljnije nego ikada u proteklih 13 godina.

Vlast je pokušala da da štošta, ne bi li nekako podmitila građanstvo, ali ništa nije uspelo. Nude se jeftini stambeni krediti, daju se besplatan prevoz i udžbenici, daju se funkcioneri koji podnose ostavke, daju se stranački ešaloni koji se hapse u okviru „velike akcije protiv korupcije“, ali slaba je vajda od, na primer, hapšenja jednog Milorada Grčića ako istog tog Grčića posle tri dana pustiš u kućni pritvor.

Prozrene su te finte još onomad kad je uhapšen, pa brže-bolje pušten bivši ministar Goran Vesić i svima je jasno da je borba protiv korupcije u stvari samo međusobna borba unutar interesne grupacije zvane Srpska napredna stranka. Na mesto jednih kurti, koji su se preigrali i možda zaboravili da plate harač kome treba, već su zasele druge murte koje će nastaviti da rade to isto, da čerupaju budžet na sve moguće i nemoguće načine, stvarajući nove slojeve novokomponovane klase milionera koji iz hobija kupuju satove od 50.000 i automobile od par stotina hiljada evra.

Ultimativna dekadencija odnarođenih naprednjaka vidljiva je i jasna čak i onoj njihovoj ubogoj publici koju vodaju tamo-ovamo po stranačkim kontramitinzima, sada već bez ikakve ideje i koncepta zašto i čemu sve to, pa je sve više njih koji otvoreno i bez straha podržavaju studente i njihove zahteve za promene. Pokazuju to i istraživanja Crte, u kojima se vidi da su studenti duboko „zaorali“ u naprednu njivu, a pokazuju bogme i razgovori Nemanje Šarovića, bivšeg radikala i novopečenog medijskog fenomena, sa naprednjacima na ulici, od kojih su mnogi maltene u istim izjavama priznavali i da su uzeli pare od stranke i da podržavaju studente.

Podmićivanje, međutim, nije imalo nikakvog efekta, što nije ni čudno jer su nas upravo te „aj dam ti to i to, al’ da prestaneš da talasaš“ kombinacije, između ostalog i dovele do ovoga.

Sve što je zapravo trebalo da se uradi jeste da se zahtevi ispune ili da se makar pokaže volja, ali prava, iskrena volja, da se to učini. Nije učinjeno ni jedno ni drugo. Institucije se i dalje prave mrtve i čekaju da im nenadležna predmetna institucija da „odrešene ruke“ da rade svoj posao. Nenadležna predmetna institucija, iako objektivno nikad manje relevantna, i dalje ne želi da prihvati da ne samo da nije nadležna za 99 odsto stvari kojima se bavi i za koje se pita, već i da je upravo ona u samoj srži većine problema o kojima je ovde reč.

Tome svedoči i nedavno otkriće Nove ekonomije da je kabinet predsednika Srbije, preko savetnice Nataše Vukšić, defakto vodio glavnu reč kada je u pitanju rekonstrukcija i adaptacija pruge ka Mađarskoj, što je uključivalo i rekonstrukciju Železničke stanice u Novom Sadu, što je opet uključivalo i nadstrešnicu, koja prvo, kao, nije bila rekonstruisana, pa se potom ispostavilo da ipak jeste.

Zahtevi studenata vode, dakle, direktno do samog vrha vlasti i srži problema. Zato i nije opcija da budu ispunjeni, što smo videli i iz činjenice da smo više puta lagani da smo dobili kompletnu dokumentaciju, iako to nije bio slučaj. Zato će da urade apsolutno sve što im padne na pamet, pa makar to bilo i šišanje pred kamerama. Sva ostala šišanja su već odavno završena, van očiju javnosti.