Uskoro

U trenutku kada ovaj tekst nastaje situacija sa protestima izgleda ovako: RTS je i dalje u blokadi; nedavno pozivanje rektora Beogradskog univerziteta na informativni razgovor je pred policijsku stanicu dovelo masu ljudi koju ta stanica nikada pre nije videla; skup(ić) SNS ispred Skupštine ne bledi iz sećanja ljudi – fijasko raspojasane šake gladnih, nateranih i nevoljnih – jedne veseli, drugima uliva strah u kosti. Zvučni top preti da stvarno odsvira kraj – ali ne studentima. Falš izveštaj (kao) FSB-a nije izdržao ni pola dana dok ga Rusi na privremenom radu u Srbiji nisu razbucali – mora malo da se poradi na tom „Gugl translejtu“.

Ispred parlamenta još su beli čadori – niko ne zna čemu služe, ali jedan se zapalio jer su studenti koji hoće da uče unutra palili vatru.

Strani turizam je u porastu jer svi dolaze da vide „Ćacilend” (ovo je šala – strani turizam stvarno jeste u porastu i stranci stvarno muče domaćine da ih vode do Pionirskog parka da se slikaju, ali nije baš da dolaze samo zbog „ćacija“).

Od premijera Đure Macuta očekivano ni traga ni glasa (doduše poželeo je svima srećan Uskrs). Ministar prosvete Dejan Vuk Stanković – pošto mu je pozlilo u Skupštini dok je slušao poslanike kako redom pominju javne optužbe studentkinja protiv njega za seksualno uznemiravanje – izjavio je da sad zna kako je Vučiću i dodao da predaja nije opcija. Odmah se vidi da je to čovek pomirenja, ali se posebno vidi talenat za politički opstanak.

Vučić deluje sve manje siguran u sopstvene postupke. Izbore više ne spominje, referendum takođe – istraživanja rejtinga izgleda nisu dobra. Sve što proba, vrati mu se nazad. Od saboraca ostala mu je još Ana Brnabić, ali da li pomaže ili odmaže teško je proceniti („ko se lača mati…jel“ – nadmašila je sebe i to baš u lošem trenutku, malo nakon što je obukla majicu „I ja sam ćaci“). Tu je još Siniša Mali, koji stvarno ne odustaje – za sada. Od ostalih paša i spahija – svi junaci nikom ponikoše. A ovo je možda tek početak.

Pokušaji da se izazove nasilje koje bi u Srbiji i još važnije – van Srbije, dalo opravdanja za žestoku akciju policije, batinanje i fizički upad na univerzitete, nikako da upale. Vređanje i objavljivanje brojeva telefona kom su studenti i njihovi simpatizeri potpuno nedopustivo podvrgli novinare i radnike RTS-a bilo je blizu tački u kojoj je režim mogao da osmisli scenario pogodan za takav epilog – ali, srećom, studenti su se zaustavili na vreme.

Kad smo već tu, RTS i studenti su jedni drugima komplimentirali da su nacisti, jer kako da nešto u Srbiji prođe bez toga.

Mohamed Alabar je gostovao u Crnoj Gori (to ste možda propustili) i izbegao da odgovori šta je sve u Srbiji dobio besplatno. Ako je neko zaboravio, to je čovek iza Beograda na vodi.

Predsednik Vučić, posle svega opet je otišao na gradilište EXPO. Gleda i kaže da se radi, da će biti gotovo do kraja 2026. Pokazuje levo-desno, kaže „tu će biti stanovi“. Ne priča da je sve ostalo stalo da bi se taj EXPO izgradio. Metro stoji, smanjuju se budžeti – nema veze, bitno da zidamo stadion.

Stoje izgleda i stanovi. Za mlade. Par banaka formalno je pristalo da odobrava kredite studentima, nezaposlenima i generalno kreditno nesposobnima. Ali jedno je papir, a drugo život. Zato nema Malog da se pohvali hiljadama odobrenih zajmova i mladima useljenim u svoje nove garsonjere od 70.000 evra, kao što je obećavano.

Ali dobro, niko to nije ni očekivao. Doći će vreme kada će i mladi u Srbiji moći da kupuju stanove. Mladi profesori. Mladi lekari. Mladi inženjeri i mladi naučnici.

Uskoro.