Uzećemo vam Beogradski sajam, daćemo vam točak

“– Hoćete li da se menjamo? Ja bih vama dao nešto staro, a vi meni dajte nešto novo.
 
– Ne, ja ću vama dati nešto ružno, a vi meni dajte nešto lepo.
 
– Ne, ja ću vama dati nešto malo, a vi meni dajte nešto veliko.
 
– Ne, ja ću vama dati nešto pokvareno, a vi meni…
 
– Ne, hvala!”

(Duško Radović “Razmena”)

Svi ste kukali: ne može to tako! Ne može država da uzme 100 hektara zemljišta u centru glavnog grada, vrednog ko zna koliko stotina miliona evra i da ga zabadava da tamo nekoj firmi, koja će od para neznanog porekla da gradi stanove (koje će da kupuje elita, takođe od para neznanog porekla).

Govorili ste: ne može Skupština tek tako da proglasi da privatni interes izgradnje stambenih zgrada postane javni interes, te da na taj način Skupština može da proglasi šta god hoće, pa i da je Zemlja ravna ploča.

Žalili ste se: struka je rekla da ne smeju da se zidaju soliterčine na dnu Savskog amfiteatra, da je to van pameti i bilo kakve logike, da zgrade treba da prate prirodni pad terena, a ne da se između starog dela Beograda i Save podigne zid, koji ne samo što će da blokira pogled preko reke, nego će da blokira i vazdušne struje.

Protestovali ste: ne može država da se obaveže da uloži ko zna koliko stotina miliona evra u uređenje zemljišta, a da takozvani privatni partner daje samo zajam, koji će da mu bude vraćen – i da pritom taj isti partner ima dve trećine vlasništva, a država trećinu u zajedničkoj firmi.

Pričali ste: ne može lex specialis, na šta to liči, ne može ugovor da bude tajna, ne može da se noću ruši po Savamali da bi država ispunila stavku ugovora, ne može da se potrebni udeo zelenila dobije tako što Beograd na vodi dobije i parcelu na levoj strani Save, gde je, je l’, samo zelena površina…

Ah, bilo je to doba nevinosti i naivnosti. Sva sreća, to doba je prošlo.

Danas već odavno znamo: sve može. Može onako kako vlast hoće, i dokle vlast hoće. Nema nikakvih ograničenja, ni za ono što pričaju, ni za ono što rade – odgovornost i za jedno i za drugo ne samo da ne postoje, nego se gnev usmeri ka onome ko se usudi da uopšte postavi pitanje ko je odgovoran (videti najskoriji primer pod: predsednik opštine Bačka Palanka).

Iz ovog ugla, deluje da je tadašnji posao o Beogradu na vodi bio najtransparentniji mogući. Možda nije objavljen najveći deo ugovora i još uvek ne znamo koliko smo dali para za ceo taj poduhvat, ali, bože moj…

Jer, sada, desetak godina kasnije, nema više ničega: nema najava, nema rasprava, nema Skupštine Srbije, nema zakona…

Sada predsednik lično, u ničim izazvanom obraćanju, onako usput, kaže da je firma Beograd na vodi još u martu preuzela zemljište oko beogradskog Sajma, da će u životu da ostane samo Hala 1, a ostalo će da se ruši i da se gradi još stanova i soliterčina pored reke, gde prosečan građanin neće moći da kupi ni 5 kvadrata…

No, dobro. To će ionako da se pravi za VIP građane, kojima nije problem da kupuju nekretnine od po više stotina hiljada, pa čak i miliona evra. A za obične građane – biće postavljen jedan veliki panoramski točak, da mogu da se vrte i da gledaju kako je lepo to novo naselje za bogate.

Nije još poznato koliki će taj panoramski točak da bude, odnosno, da li će za lepog vremena sa vrha točka moći da se vidi novi nacionalni stadion i još jedno novo naselje pored te velelepnosti.

Kad završi vožnju na panoramskom točku, naš siromašni građanin će moći da otpešači još koji kilometar i dospe do “najlepše promenade u Evropi” – desetak metara široku stazu pokraj reke, koju mu je vlast velikodušno poklonila, nakon što mu je uzela onih pomenutih stotinak hektara.

Tu će moći da se divi nekim drugim soliterčinama, gde takođe živi neki bogati, bolji, uspešniji svet.

Ako točak ne bude dovoljno visok i građanin ne bude mogao da sa njega vidi sve te nove velelepnosti koje će nam doneti ova vlast i EXPO 2027, naš junak će moći da ode do nove velelepne železničke stanice u Prokopu, koja, doduše, sada obilato prokišnjava, ali koja će biti svečano otvorena 20. oktobra ove godine – samo sedam i po godina nakon što je svečano otvorena u januaru 2016. godine.

Odatle, obećao je predsednik, moći će za samo pola sata vozom da se dođe do novog stadiona, a nova pruga će našeg građanina prethodno provesti kroz još jedno novo naselje, gde, kako reče predsednik, neki ljudi već nešto grade.

Predsednik nije objasnio – niti ga je ko pitao – otkud to da je zemljište Sajma već promenilo vlasnika, ko je odlučio da to zemljište treba da bude otuđeno i kada, zašto nije bilo upriličeno javno nadmetanje, pa da pobedi onaj ko ponudi više, koliko novca je država dobila za to zemljište.

Sve to nije ni važno – vlast je odlučila da zemlja ima napredovati, i saopštila kako će to zemlja napredovati: izgradnjom novih zgrada.

A naš građanin, kad siđe sa panoramskog točka, moći će da raspalim autobusom po razrovanim ulicama ode svojoj kući, na primer u Krnjaču, gde će nastaviti da mašta o kanalizaciji, koju mu je predsednik obećao još 2019.

Moći će da mašta i o čistom vazduhu, efikasnoj zdravstvenoj usluzi koju svakog meseca plaća, katastru koji zapravo radi, javnim službenicima koji takođe zapravo rade a ne traže mito, o efikasnoj borbi protiv kriminala, vladavini prava i društvu bez nasilja i korupcije, o slobodnim medijima, o životu dostojnom ljudskog bića i drugim tricama.

Dok mašta o svemu tome, moći će još neki put da ode da se provoza panoramskim točkom.

A za građane koji uopšte ne dođu do Beograda, pa time ni ne mogu da se voze na točku niti da se šetaju po najlepšoj promenadi u Evropi, predsednik je obećao nešto drugo: 100+ fasada u svakom gradu koji nije Beograd.

Pa će tako i oni moći da gledaju u lepe nove fasade i lepo novo ukrasno svetlo na fasadama, i da maštaju, kao naš junak iz Krnjače.

Autor je novinar BIRN-a.