Vanzemaljci su među nama

Epopeja sa parizerom potrajala je mnogo duže nego što su i najveći entuzijasti političkog marketinga mogli da očekuju. Da li je to za vlast dobro ili loše, teško da iko može da kaže pre izbora. Da li se „oni obraćaju svojim glasačima“ ili je jahanje na temi jeftinog parizera jedan od najplastičnih dokaza da je vlast prilično pogubila kontakte sa realnošću i narodom koji bi trebalo da predstavlja, neka svako proceni za sebe.

A sve je počelo relativno naivno. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izašao je na konferenciju za štampu sa sve korpom iz marketa i predstavio 20 proizvoda čija će cena, u okviru kampanje „Bolja cena“, biti snižena kako bi građani lakše podneli krizu i inflaciju. E sad, postavlja se tu nekoliko pitanja. 

Prvo, zašto to, pobogu, radi predsednik države, jer je realno u pitanju posao za ministra trgovine? Ovo jeste pomalo retoričko pitanje jer, da, znamo da to radi zato što izgleda atraktivno u medijima, ali sa druge strane, to nije posao predsednika zemlje i to što on 70 puta dnevno izađe iz okvira ustavnih ovlašćenja ne treba da nas natera da zaboravimo Ustav i ne treba da nas natera da njegovo kršenje prihvatimo kao nekakvu novu normalnost, već da na svako kršenje ukažemo svaki put. 

Drugo, kako to, pobogu, spadosmo na parizer od 260 dinara i šampon za bebe od 70 dinara u zemlji koja je apsolutni lider univerzuma u BDP-u, u kojoj građani idu na po 16 odmora godišnje i koja je, nažalost, pomalo zagađena, ali – pazite sad – ne zato što ne vodi računa o životnoj sredini, već zato što je toliko bogata da građani imaju toliko automobila da je zagađenje neminovno. Dakle, kad u vazduhu vidite naslage dima i kojekakvih čestica, to u nekim drugim zemljama možda jeste zagađenje, ali u Srbiji je čist standard.

Niko ne zna kako u takvim okolnostima dospesmo do proizvoda čije te cene prosto teraju da se zapitaš „šta li ima unutra?“. Ali, zato makar znamo čega u parizeru nema – mesa. Svega tri odsto mesa postoji u toj salami i to zvanično. Nezvanično – ne smemo ni da pitamo. Kao da cela stvar nije bila dovoljno bizarna već u startu, zabiberio ju je urednik nedeljnika NIN Mića Ćulibrk, koji je izneo zdravorazumsku sumnju koju smo svi imali tih dana na umu, a to je da li političari jedu isti taj parizer ako već tvrde da je toliko dobar i sjajan, pa je čak i direktno prozvao Aleksandra Vučića, Tomu Momirovića i Sinišu Malog da ga javno pojedu.

Vučić, influenser kakav jeste, odmah je prihvatio ovaj „parizer čelendž“. Poslao je Tomu i Sinišu u prodavnicu, a zatim su u Palati Srbija spremili sendviče i konzumirali ih pred kamerama. Tačnije, Toma i Siniša su konzumirali sendviče, dok predsednika nismo videli da to čini. Čari video-montaže učinile su da u jednom trenutku vidimo predsednika sa celim sendvičem ispred sebe, a već u sledećem kadru vidimo predsednika sa malim ostatkom sendviča na tanjiru. Ključnih dva minuta je i ovde falilo kao i kod nekih drugih, mnogo bitnijih snimaka, ali dobro, možemo da razumemo da neko ko se inače časti finim vinima iz svog luksuznog vinskog podruma, a omiljeno jelo su mu punjene lignje, nije baš oduševljen da ga snimaju dok ljušti sendvič sa parizerom. Jeste narodski, ali nije influenserski i ako vam čovek kaže da je pojeo, pojeo je, šta više zapitkujete? 

U svakom slučaju, ono što smo videli u tih nekoliko minuta snimka, za te ljude očigledno veoma složenog procesa kupovine, pravljenja i jedenja sendviča deluje kao da imamo posla sa vanzemaljcima koji su odnekud pali na našu planetu, pa sada pokušavaju da hakuju kako se treba ponašati u svakodnevnim ljudskim situacijama da ih neko ne bi provalio.

Spin je, naravno, posle svega bio više nego neophodan, a glasio je da su se oni koji zbog bilo čega kritikuju ovu bizarnu akciju zapravo odrodili od naroda i ismevaju ono što narod svakodnevno jede. Jeste pomalo apsurdno da to nekome govore ljudi koji ne umeju da naprave sendvič i koji su oduševljeni činjenicom da u marketima sada seku salamu, pa ne mora više da se kupuje u komadu – što je smrtnicima poznato najmanje 15-20 godina unazad – ali gledajmo to sa vedrije strane, koja zemlja može da se pohvali da njome vladaju vanzemaljci? U tome zaista jesmo prvi, a verovatno i jedini na svetu. Pa malo li je?