Veliko spremanje Srbije

Nema dana da nam se ne javi neki mlad čovek (ili žena, i žene su ljudi) koji je završio fakultet, master, govori nekoliko svetskih jezika i – nema posao. Neki od njih, u borbi za egzistenciju, kažu da bi radili „bilo šta“. To znači da im je stepen očajanja dostigao tačku kad nema smisla pitanje – zašto su onda država i roditelji uložili u njih silni novac, a oni sami rad, trud i vreme, da bi posle svega radili bilo šta, odnosno ono što su mogli da rade i da se nisu školovali.

Drugi, pak, žele da rade u struci, u skladu sa svojim kvalifikacijama, spremni su i da „volontiraju“ nekoliko godina, što znači da ih neko faktički izrabljuje besplatnim radom, ali im je i to bolje nego da unedogled sede kod kuće. Ovako bar stiču iskustvo i prave CV za neki eventualni srećni slučaj u budućnosti.
Treći, nespremni da rade „bilo šta“, da godinama volontiraju, da se upišu u neku stranku pa da dobiju posao u državnj službi, pakuju kofere da idu u svet. Oni koji su tamo završili neke škole, kopaju i nogama i rukama da se ne vrate kući. Jer ako se vrate, prvo, ne mogu da nostrifikuju diplomu, čak ni ako je tu diplomu izdao neki od najprestižnijih svetskih fakulteta. Drugo, ne mogu da se osveste šta ih je snašlo, jer su nekoliko godina bili odsutni, pa su se i odvikli od našeg sistema. Treće, ne mogu ni da dođu u priliku da ih neko pozove na razgovor za posao – na startu ih eliminišu članovi komisije kojima u životu ne treba da primaju daleko bolje od sebe, pa da ih ovi sutra eventualno „pregaze“. 
A zašto ne odu u privatni sektor, ne mora samo za državu da se radi, pitaće neko. Ljudi koji žele da rade, ne boje se privatnog sektora, naprotiv, tamo vide šansu da napreduju, da iskažu šta znaju, pa i da zarade više novca za svoj rad, što bi trebalo da bude normalno. Ali šta da radimo kad posla nema. Ni do juče jaka preduzeća ne znaju šta će sutra biti, hoće li dočekati da srpska kriza prođe (pošto globalna, po svim znacima, prolazi) i na kraj pameti im ne pada da primaju nove ljude. 
Pogotovu što ni sa ovima koje imaju na platnom spisku ne znaju šta da rade – ako se obimi posla i zarade smanje, neće imati novca da im isplaćaju plate. Ako ih proglase za tehnološki višak, nemaju novca da im isplate otpremnine za ceo radni staž, kao što propisuje aktuelni Zakon o radu. 
Tako dolazimo do stanja opšte rezigniranosti mladih, pametnih, obrazovanih, vrednih i sposobnih, željnih rada. Onih koji po prirodi stvari, vukući sebe napred, vuku napred i svoje firme, a time i celu državu. Ako nema investicija, a promet opada umesto da raste, ne otvaraju se nova radna mesta, mladi i obrazovani u punoj snazi nemaju ni na vidiku mogućnost da ostvare svoju elementarnu potrebu, pa, ako hoćemo, i elementarno ljudsko pravo na rad, postavlja se pitanje kako društvo da krene napred.
Čuveni sindikalni lideri, čije je pravo na večito sindikalno liderstvo zakonski garantovano (jer poslodavac ne može da otpusti predsednika sindikata) ni ne pomišljaju da i ovi mladi ljudi imaju pravo na život i rad. Oni brane isključivo svoje interese, svoje stečene pozicije i bukvalno „armiju“ sindikalnih aktivista iza sebe. Koji mahom žive (koliko i rade, moglo bi se diskutovati) u državnom i javnom sektoru, u propalim preduzećima u večnom „restrukturiranju“ i koji jedini u državi imaju status svetih krava.
Zato grčevito brane status kvo, zato se protive izmenama Zakona o radu i zato prete štrajkovima na sam pomen da se nešto najzad mora promeniti. 
I na kraju – Vlada. Posle rezultata izbora i trijumfa Srpske napredne stranke, niko joj više ne stoji na putu da sprovede reforme koje je obećavala i koje su zaista neophodne: da se, ako je ikako moguće, bar počne uvođenje reda u javnim preduzećima, da se restrukturiranje propalih preduzeća završi makar priznavanjem faktičkog stanja da nekima od njih nema pomoći, da se spasu ona koja se mogu spasti, da se vidi čime od imovine raspolažu što se može upotrebiti, da se promeni Zakon o radu tako da stimuliše poslodavce da zapošljavaju ljude, a ne da ih od te pomisli odvraća i, sve u svemu, da se započne jedno „veliko spremanje Srbije“. 
Za to što mora da uradi, ako želi da izbegne bankrot, buduća Vlada Srbije imaće šest do osam meseci. Za toliko vremena će imati novca, ali i političkog kredibiliteta da joj se veruje, kaže šef kancelarije Svetske banke u Srbiji Toni Verhejen. Ako se reforme ne sprovedu u tom periodu, niko više, kaže on, neće verovati da će ih uopšte biti, a veoma je opasno ako se izgubi politički kredibilitet.
Druga je stvar što birači možda i nisu baš sasvim imali u vidu šta te reforme za koje su glasali konkretno znače. Sad su budućoj vladi dali legitimitet da uradi šta mora da se uradi. Da će da boli, hoće, ali je to jedini način da naša duboko bolesna privreda ozdravi i da ova naša deca, sa početka teksta, počnu da rade, stvaraju porodice i jednog dana žive kao sav normalan svet. Da ne pobegnu iz zemlje baš svi kojima se pruži i najmanja šansa. A mi da ostanemo kukajući na „odliv mozgova“.