Vučićeva mašina za šivenje

Pre nekoliko nedelja u Srbiji se ponovo dogodilo nešto što se u normalnim zemljama Evrope i Severne Amerike dešava izuzetno retko i izaziva opšte zaprepašćenje: u fabrici oružja došlo je do eksplozije zbog koje je radnik završio sa teškim povredama, na intenzivnoj nezi.

Srećom, ovog puta niko nije poginuo, ali ni takvi slučajevi nama nisu nepoznati, a ni retki – pre samo nekoliko meseci, početkom ove godine, u Trajalu je takođe došlo do eksplozije u kojoj jedan radnik jeste poginuo, a četvorica su povređena.

Ovog puta, eksplozija se dogodila u fabrici Sloboda Čačak, i to je bar peta eksplozija u toj fabrici od 2010. godine.

Možda je najpoznatiji slučaj iz 2017. kada je u Lučanima takođe došlo do eksplozije koja je ubila dvojicu radnika.

A to su samo primeri za koje se najviše čulo.

Može se reći da su u srpskim fabrikama namenske industrije nesreće i eksplozije postale skoro pa redovna pojava – štaviše, nešto što se čak i očekuje i na šta radnici i njihove porodice treba da računaju kao na normalan rizik posla i da se ne bune ako neki dan, na nesreću, poginu ili, na sreću, prežive.
Ili bar tako misli predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Kad je pre sedam godina u Lučanima njegov sin izgubio život, izbezumljeni otac se za pomoć obratio direktno Vučiću. Odgovor koji je tog dana od njega dobio, niko u Srbiji nikad neće zaboraviti: „Ne rade oni na manekenskoj pisti“, rekao mu je predsednik.

Da radnici u fabrikama oružja smrt na radnom mestu treba da prihvate kao normalnu pojavu koja prati njihov rad, vlast nije sugerisala samo tad.
Ne, vodeći se uzorom svog šefa, premijer Srbije Miloš Vučević nedavno je, komentarišući eksploziju u Slobodi koja je radnika poslala na intenzivnu negu, imitirao predsednika rekavši prosto da to „nije rad u poslastičarnici“.
Mala uteha je što to nije rekao roditelju ispečenog čoveka, već medijima, ali vrednosni stav je isti.

Da se pre sedam godina Vučiću nije omakla ta stravična rečenica za manekensku pistu, pokazao nam je pre desetak dana Zoran Stanojević, novinar RTS-a, koji je predsednika upitao za eksploziju u Slobodi:

Stanojević: „Na kraju, ako govorimo o tome da nešto bude bezbedno, imamo incidente u namenskoj industriji. Možemo li tu da uvedemo nultu toleranciju, da se ne događaju nikada nikakve stvari?“
Vučić: „Ne možemo. Nemoguće.“
Stanojević: „Zašto?“
Vučić: „Zato što radite sa oružjem, a ne sa cipelama i kravatama. A i u tekstilnoj industriji, znate, ubode se žena na šivaću mašinu pa ode u bolnicu.“

Da ponovimo: „Ubode se žena na šivaću mašinu pa ode u bolnicu.“ To je Vučićev odgovor na pitanje možemo li napraviti bezbedne uslove za rad u namenskoj industriji. „Ne radite sa cipelama i kravatama.“

Ovaj stepen nebrige za ljudski život toliko je banalan da parališe svakog komentatora. Uslovi za bezbedan rad naravno da se mogu napraviti i ne samo da mogu nego moraju i to je toliko jasno i normalno da je čoveku besmisleno što to uopšte pominje. Samo prepišite protokole koji važe u EU.

Naravno, Vučić dobro zna da je to moguće i ispravno, ali to ne želi da uradi jer je skupo. Život njegovih građana je jeftiniji.

Srećom, Stanojević je bio pametniji, odgovorivši predsedniku: „Pa dobro, onda znači da i u fabrici koja bude pravila litijum, isto su mogući incidenti?“Ovo pitanje, toliko logično i toliko važno, predsednika je pogodilo tamo gde ga zaista boli. Možda je život radnika jeftin, ali neispunjavanje obećanja zapadnim političarima ume da bude vrlo skupo. Ako ne verujete, samo pitajte Tadića.
Zato je usledila tišina, posle koje je predsednik umeo samo da kaže: „Imate li još pitanja nekih?“
„Imam“, rekao je novinar i nastavio sa svojim poslom.

Za kraj i nama ostaje par pitanja. Jedno je, dokle će radnici i sindikati u Srbiji trpeti da im vrh države poručuje da je rad bez poštovanja sigurnosnih standarda nešto na šta moraju da se naviknu jer jedan život manje-više?
A drugo, ako u Srbiji vlada bezbednosni standard „i radnica se ubode na mašinu za šivenje pa ode u bolnicu, pa što onda ne bi eksplodirala municija u fabrici oružja“, šta da radimo kada Vučić taj svoj standard rada primeni ne samo u rudniku litijuma, nego i u nuklearnoj elektrani?

Mislite o tome, pre nego što se svi ubodemo na mašinu za šivenje.