Za kim Zvonce zvoni

Zvonce je keva, što bi rekli klinci.

Oni koji su u poslednjih par godina zapostavili praćenje domaćeg jednopartijskog parlamenta zaboravili su na Zvonce. No, sada kada je bojkot-faza opozicije završena, te kada Skupština ponovo blista u svom punom demokratskom sjaju, Zvonce se vratilo.

Za one koje sećanje slabo služi, da podsetimo o čem’ se tu radi. Zvonce je, dakle, malo drljavo kućno-školsko zvono, koje bazično služi tome da pozove poslanike da se okupe u sali, smire ako galame, čuju ponovo poznati zvuk iz teških dana sticanja osnovnoškolske diplome ili za tako neku banalnu svrhu. A onda se neki genije dosetio čemu ono zaista može služiti. Da poslanike vladajuće većine – suštinski krajnje neupućene u svrhu sopstvenog boravka u najvišoj instituciji ovdašnjeg parlamentarizma – opomene da treba da glasaju „ZA“. I tako to sad funkcioniše: obrazloži se razlog glasanja, neko uključi Zvonce, usvaja se. Nema Zvonceta, ne usvaja se. Ivan Petrovič Pavlov se prevrće u grobu, sve zajedno sa svojim džukcima.

Moglo bi se pomisliti da ovaj uvod služi tome da se kaže još koja reč o radu Narodne skupštine, koja je u proteklom mesecu na Zvonce povećala broj ministarstava Vlade. Tom prilikom, stvoreno je i čudesno spojeno Ministarstvo za turizam i omladinu, kao i još čudesnije razdvojena dva ministarstva: za selo i poljoprivredu. Nećemo o tome. Niti ćemo o tome čemu služe i ko je odobrio da ispred Skupštine mesecima stoje, stoje i dalje stoje oni čudni šatori iz kojih izbijaju zvuci govora, pa recimo, i o tome kako ultrazvuk ubija bebe. Ne. Time će se jednog lepog dana možda baviti policija, samo da okonča mnogo važnije rasterivanje aktivista koji pokušavaju da spreče početak izgradnje novosadske verzije beogradskog Bloka 45 na vodi. A mi ćemo se kratko baviti Zvoncetom kao paradigmom ovdašnje politike.

Novinske trafike, recimo. Ako se pored njih zastane i samo malo pažljivije oslušne, čuće se zvuk Zvonceta. To zvone tabloidi, podsećajući svoje zaboravne, neobaveštene i nezainteresovane čitaoce na to koga treba mrzeti danas, a u danu kada je izašao najnoviji broj. I za koga treba glasati ako, kojim slučajem, osvanu neki novi vanredni izbori.

Po istom tom principu, zvone i informativne emisije nacionalnih televizijskih frekvencija, vremenom transformisane u velika Zvonca, kojim se članovi vladajućeg piramidalnog političkog Mega-Dafiment sistema redovno obaveštavaju o iznosu kamate i sigurnosti političkih ulaganja. Ako neko ipak propusti ovu silnu zvonjavu, tu su vanredna zvonjenja, poznatija kao obraćanja Najvišeg Rukovodioca. Ona se svako malo upriličuju kao najviši institucionalni oblik internog informisanja, i njima se određuje zvanični kurs politike na taj dan. A u odnosu na evro, dolar, juan i rublju, jelte.

Na Zvonce se okupljaju autobusi podrške za mitinge podrške. Na Zvonce ima-pa-nema-pa-opet-ima (čak je i ambasador stiskao prekidač) Parade ponosa. Zvoncetom se daje znak ko se bolje, a ko slabije kotira u Zvonarnici i na koga se podiže a na koga utišava hajka; na Zvonce i kreću i staju hvalospevi o najvećim naporima, borbama i pritiscima ikada u savremenoj istoriji; Zvonce može od saveznika da napravi izdajnika, od ortaka neprijatelja, od privrednika tajkuna – a može i obrnuto.

Za kim, zbog čega i kada sve Zvonce zvoni, ključ je za razumevanje svega ovde i svih sada. Samo treba znati čuti. Ili moći zvoniti.
I ako se, jednog dana, umesto himne začuje dugo i glasno zvonjenje, nema razloga za čuđenje.
To je Zvonce došlo da naplati sav svoj minuli rad.