Zakoni u prirodi i društvu

Od decembra prošle godine, gotovo svakodnevno pratim dešavanja u vezi s vulkanskim erupcijama na Islandu. Na malom ali, za ovu državu, veoma gusto naseljenom poluostrvu Rejkjanek, dogodile su se tri erupcije u vremenskim razmacima od po približno mesec dana i međusobnim udaljenostima od oko desetak kilometara.

Putem prenosa uživo posmatrao sam bazaltnu lavu kako se izliva iz kilometarskih pukotina u tlu i kako povremeno obrazuje lavične fontane visoke nekoliko desetina metara, a uz to sam u realnom vremenu pratio najnovija geofizička merenja i slušao prognoze vulkanologa iz tamošnjih opservatorija. Ne krijem, taj virtuelni kontakt s vulkanskim erupcijama izazvao je kod mene jedno prijatno profesionalno uzbuđenje, ali je ono ipak ostalo u senci iskrenog saosećanja sa žiteljima Islanda.

Znaju Islanđani veoma dobro gde žive, čime su okruženi i šta mogu da očekuju, svesni su i da uvek moraju da razmišljaju unapred, pa ipak su se i ovoga puta našli u nevoljama – ako je reč ’nevolja’ uopšte prikladna za situaciju u kojoj za 48 sati morate da evakuišete 5000 stanovnika ili da u još kraćem roku nađete rešenje za hiljade domova koji su zbog erupcije ostali bez struje i grejanja (ovo poslednje, ’ostali bez grejanja’ valja i ponoviti zbog činjenice da se u ovo doba godine temperatura na Islandu često spušta i na minus 15).

I tako, usred ove moje vulkanološke youtube ekskurzije po hiperborejskom svetu palo mi je na pamet da između Islanda i Srbije postoji jedna stabilna analogija. Naime, kao što su žitelji Islanda s vremena na vreme primorani da se uhvate u koštac s prirodom, tako se i građani Srbije periodično suočavaju sa ozbiljnim društveno-političkim izazovima koji ponekad imaju obrise borbe za opstanak države i naroda. I jedna i druga sudbina u sebi nose puno toga predvidivog, najzad, samo je reč o zakonima koji vladaju prirodom, odnosno društvom.

Islanđane je sudbina vezala za činjenicu da žive na tlu do kojeg najlakše i najbrže stiže vest o tome koliko je naša planeta u svojoj unutrašnjosti ubitačno topla, dok je usud srpskog naroda u tome što na njegovom životnom prostoru, gde žive i drugi (njemu  veoma slični) narodi, uvek tinja međunacionalna mržnja koja povremeno zna da plane i da se proširi munjevito i nezaustavljivo, kao požar pod cirkuskom šatrom.

Island je država na vulkanu, njegovi stanovnici stanuju na tek ohlađenoj lavi, Srbija je zemlja na Balkanu, njeni građani žive na buretu baruta.

Ali, ako između Srbije i Islanda postoji sličnost u tome da ih periodično pogađaju geološke, odnosno društvene stihije, u načinu na koji se građani ovih dveju država bore protiv tih nesreća postoje upadljive razlike. Island je zajednica koja se prirodi suprotstavlja, pre svega prihvatanjem novih znanja i njihovom primenom, dok se Srbija svežim znanjima tradicionalno opire, pa joj je zato teško da predupredi ili da barem ublaži svoje društvene stranputice.

Prvo o Islandu. Poslednje erupcije na poluostrvu Rejkjanes bile su savršena demonstracija nivoa pripremljenosti Islanda na takve događaje. Sve vreme su beleženi najslabiji zemljotresi i najmanja vertikalna pomeranja tla, tako da su tamošnji stručnjaci uspeli da najave erupcije sa, do sada, retko viđenom preciznošću. Na Islandu se veruje naučnicima, što je omogućilo da evakuacija malog ribarskog gradića Grindavika bude pravovremena; to je bilo veoma važno jer  su kuće na severnoj periferiji grada bile zahvaćene lavom već samo dan-dva po uzbunjivanju.

Bilo je, naravno, i stvari koje nisu mogle da se predvide: tokom poslednje, februarske erupcije, iz pukotine je izlazilo preko 600 kubika lave u sekundi, a to znači da je svakih pet-šest sekundi lava mogla da ispuni jedan olimpijski bazen. I, premda je erupcija trajala nepuna 24 sata (ipak čitaj: preko 80 hiljada sekundi), lava je bila toliko pokretljiva da je jedan manji bazaltni tok, širok svega nekoliko metara, zahvatio toplovod koji vodi od Plave Lagune ka obližnim gradovima, uključiv i nacionalni aerodrom u Keflaviku.

Uz velike napore da se oštećene cevi što pre poprave, Islanđani su odmah počeli i sa ozbiljnim raspravama o odgovornosti za činjenicu da grejanje skoro dve trećine populacije Islanda zavisi od jednog jedinog geotermalnog postrojenja u Plavoj Laguni. Istovremeno, Vlada Islanda počinje i raspravu o tome da ceo Grindavik otkupi od njegovih žitelja.

Sve ovo što se trenutno događa na krajnjem jugozapadu Islanda, a što će se nesumnjivo nastaviti jer se naredna erupcija očekuje već početkom marta, pokazuje da u borbi protiv prirode nema boljeg oružja od znanja i da su žitelji ovog ostrva toga i te kako svesni.

A sad, pre nego pređem na Srbiju, da upitam: Kako bi se Island odbranio od vulkana da je reč o zemlji u kojoj je obrazovanje na poslednjem mestu, u kojoj se antivakseri ne skidaju s najgledanijih televizija, u kojoj ni o jednom važnom pitanju nema društvenog dijaloga i gde jedan čovek odlučuje o svemu, a svako ko se protiv takve situacije pobuni biva proglašen izdajnikom? I to ne izdajnikom situacije, već zemlje i naroda.

Srbija ima mnogo problema koje neće i ne može rešiti sve dok im ne upozna korene, a to se može samo oslanjanjem na prava znanja. Naredne talase međunacionalne mržnje na ovom (našem!) prostoru možemo da sprečimo tek kad do kraja razumemo one koji su se već dogodili.

Islanđani uče o vulkanskim erupcijama od obdaništa, njima niko više ne može da proda bajke o vulkanima kao o božijoj kazni, te priče su zauvek ostale u nordijskoj mitologiji. Mi, nažalost, nismo raskrstili ni s mitologijom, a ni s mitomanijom, odbijamo da razumemo i najjednostavnije pravilo da svaki čin mržnje u sebi sadrži i uzrok i posledicu i da nepriznavanje svojih zločina samo utire put ka sopstvenom stradanju u narednom ciklusu bezumlja. Naravno, sve ovo potpuno i bez ostatka važi za bilo koji drugi narod na Balkanu, svi oni izvode jednu istu nacionalističku farsu u kojoj su potpuno uvereni u svoju ispravnost i u krivicu drugih.

Završavam još jednom paralelom između Islanda i Srbije. Neki od građana Grindavika koji su pre mesec i po dana morali da napuste svoje kuće bili su već jednom preseljeni. Reč je o žiteljima malog ostrvca Haimei, udaljenog samo sedam kilometara južno od islandske obale, njima je pre tačno 50 godina slična bazaltna lava progutala kuće i dvorišta, pa su spas pronašli u Grindaviku. Njihova sudbina me je podsetila na naše sunarodnike koji su posle Oluje izbegli na Kosovo, a nakon NATO bombardovanja bežali i sa Kosova u centralnu Srbiju. Tragično-ironična i, pre svega, tužna sličnost, ali uz jednu veoma bitnu razliku: Islanđani su uz sav trud i napore poklekli pred neumoljivom prirodom, dok su naši nesrećni ljudi bili žrtve političkih manipulanata i nacionalnih očeva. Izlivi užarene lave ipak proizvode manju štetu od izliva lažnog patriotizma.

Vladica Cvetković je akademik i profesor Rudarsko-geološkog fakulteta