Zamisli

Zamislimo budućnost. Zamislimo budućnost koja nije apokaliptična, nije izvesna, ali jeste moguća.

Veštačka inteligencija je ušla u sve privredne grane i preuzela veliki deo intelektualnih poslova, a u kombinaciji sa robotikom uzela i mnoge manuelne poslove, od zidarstva do hirurgije.

Efikasnost proizvodnje je izvanredna. Mašine manje greše, ne traže godišnji odmor i bolovanje, ne primaju platu i rade 24 sata u danu, 365 dana godišnje.

Ne postoji problem manjka radne snage. Kada se pokvari, mašina se samo popravi ili zameni. Proizvodnja robota ili AI agenta ne traje 20 godina kao proizvodnja radnika, već 20 sati. Mašine prave mašine.

AI je učinio vrhunsko zdravstvo široko dostupnim. Robotskim hirurzima ne drhte ruke, proizvode se serijski i svaki operiše na najvišem poznatom nivou.

Svaki laptop je doktor Haus. Dijagnostika je brza i skoro bezgrešna, jer svaki AI doktor ima sve medicinsko znanje sveta i iskustvo miliona pacijenata u svom procesoru. Liste čekanja zato ne postoje.

Veštačka inteligencija je pomogla da se otkriju lekovi za mnoge, možda i sve prethodno neizlečive bolesti. Živi se duže i fizički mnogo lakše.

Šta u takvom svetu rade ljudi?

AI revolucija je dovela do skoka produktivnosti i rasta profita u privredi. Takođe je proizvela brojne otkaze i teže zapošljavanje. Nezaposlenost je dovela do pada tražnje, oborila cene, skresala prethodno podignutu profitabilnost i otežala otplatu ulaganja u AI automatizaciju.

Kompanije se opiru ideji da ljudi koji nemaju platu nemaju ni novca da kupuju njihove proizvode. Svi to u teoriji znaju, ali u praksi konkurencija svakog tera da dalje otpušta i diže produktivnost, a uostalom, niko neće da bude prvi da iz svog džepa spasava svet u korist tuđe zarade.

Sve manje radnih mesta (i sve manje novca u domaćinstvima) u odnosu na broj radno sposobnih ljudi dovodi do društvene nestabilnosti koja stvara pritisak na vlasti DA „urade nešto“. Vlasti reaguju podizanjem postojećih i uvođenjem novih socijalnih davanja, moguće i univerzalnog ličnog dohotka, koji finansiraju podizanjem poreza privredi, redistribuirajući dobitke od skoka produktivnosti građanima. Uvodi se sedmočasovno, pa šestočasovno radno vreme, skraćuje se radna nedelja na četiri dana i spušta penzioni prag. To dovodi do spoljne nekonkurentnosti koja ugrožava izvoz i privredni rast, proizvodi otpor u privredi i podstiče razna devijantna ekonomska ponašanja. Pošto se sve zemlje suočavaju sa istom situacijom za koju iznalaze i međusobno prepisuju ista rešenja, ove konkurentski disbalansi se na kraju potiru.

Sve ovo se dešava haotično, međusobno neusklađeno, uz preklapanja i različite dinamike koje traju verovatno decenijama.

Na kraju se uspostavlja prirodna ravnoteža svih ovih vektora, i ispoljava osnovna osobina ekonomije kao društvene pojave: privredna aktivnost je samo alat za zadovoljenje materijalnih potreba čoveka i dugoročno uvek uzima oblik koji tu svrhu ispunjava.

Generacije današnje dece živeće možda stvarno u društvu blagostanja, bez gladi, bolesti i svega što danas smatramo siromaštvom. U svetu u kome se radi manje, živi duže i ima više. Kako će biti ustrojeno društvo, kakve će nam biti vrednosti i kako će izgledati geopolitika na globusu na kom osnovno sredstvo proizvodnje, veštačku inteligenciju, kontrolišu (bar za sada) samo dve zemlje, sasvim je drugo pitanje.