Zašto ljudi beže iz Srbije

Nema više uopšte smisla govoriti od „odlivu mozgova“ sa idejom da se priča o odlasku „mladih i obrazovanih“ iz Srbije, i to bar iz dva razloga. Prvi je principijelni, nema samo ova kategorija tapiju na „mozgove“, pa time zapravo vređamo sve ostale ljude. Drugi je faktički – ne odlaze više samo mladi i fakultetski obrazovani, već sada idu svi koji mogu da odu. Bez obzira na starost i zanimanje.

Kako to konkretno izgleda: zdravstvene ustanove, po unutrašnjosti naročito, već odavno nemaju ne samo dovoljan broj lekara specijalista za određene oblasti, nego sada počinju da kubure i sa medicinskim osobljem. I u Beogradu situacija postaje sve ozbiljnija, bez obzira na to  što resorni ministar Zlatibor Lončar priča da to nije tačno. Logično, on samo ispunjava najvažniji zadatak ove vlasti, od predsednika, preko premijera pa do ministara, a to je širenje optimizma i ponavljanje priče kako niko ne pamti da smo ikad u istoriji ovako dobro živeli.

Ova bajka, međutim, nema veze sa stvarnim životom: osim što medicinski radnici opsedaju škole stranih jezika učeći na ubrzanim kursevima pretežno nemački, ali i druge jezike, da bi što pre otišli, može se čuti i da u privatnim zdravstvenim ustanovama važi nepisano pravilo da jedni drugima ne smeju „otimati“ deficitarno medicinsko osoblje. Pogotovu tamo gde su vlasnici tih zdravstvenih ustanova ljudi sa „jačim leđima“ odnosno vlasničkom strukturom bližom vlasti. Njima niko ne sme da uzima medicinsko osoblje, pa su ovi ljudi praktično taoci koji nemaju gde drugo da odu. Osim u inostranstvo.

Ni to nije sve: ono što možda nismo očekivali, odnosno nismo o tome ni razmišljali, jeste činjenica da svi koji imaju u rukama neki zanat, odlaze u kolonama. Tako sada, svedoči dugogodišnji vlasnik auto-škole, naše kamione i autobuse voze početnici i penzioneri, jer iskusni vozači masovno odlaze. Čim pređu granicu, presreću ih „skauti“ stranih kompanija i nude im posao za bar dva-tri puta veću platu. Ljudi, naravno, vrate nazad kamion koji su povezli, pozdrave se sa poslodavcem i odu u inostranstvo.

Šta je uzrok ovom egzodusu? Plate koje su među najnižima u regionu, svakako. Veštačkim obaranjem kursa evra statistika nateže da prosečna plata preskoči 400 evra, ali to služi samo u propagandne svrhe. Sa stvarnim životom ljudi koji hrane porodice, školuju decu, plaćaju kredite i kirije, podatak da li je „prosečna“ plata 395 ili 405 evra, nema nikakve veze.

Ali nije plata jedini faktor koji čoveka opredeljuje da se negde zaposli ili ne, odnosno da ostane ili ode. Važniji motiv, govore istraživanja, jeste perspektiva. Konkretno: kako čovek sagledava perspektivu svoje porodice, svoje dece, svoje države. Ne žele svi da odu, jer ih vezuju i zavičaj i roditelji i prijatelji i kuća i ceo život. Ako čovek vidi neko svetlo, neku perspektivu, spreman je da se pritrpi i sačeka bolje dane. Kad, međutim, pogleda ispred sebe i ne vidi tu svetlu tačku, onda više nema šta ni da izgubi. Ko god misli da je ljudima, pogotovu srednjih godina, lako da ostave sve, napuste zemlju i krenu u neizvesnost da počinju iz početka, grdno se vara. To se radi uglavnom iz očajanja.

Pred tom prostom činjenicom padaju sve priče o našem neviđenom prosperitetu pod naprednjačkom vlašću. Besomučna propaganda sa svih mogućih kanala ne služi više ničemu. U sudaru televizora i frižidera, oni koji poveruju frižideru gase televizore i pakuju torbe za put. Oni koji posle svega još uvek više veruju televizoru, opijeni Vučićevim sad već recikliranim starim pričama, i ne mogu nigde da odu. Bilo zbog toga što nisu u stanju da razumeju suštinu, bilo zbog toga što nemaju ni snage ni sposobnosti da se okrenu i odu. Srbija se sve ubrzanije deli na ove dve grupe. Ostaju zaglavljeni samo oni koji sve razumeju, a ipak ne žele, ne mogu ili im je kasno da odu. Sada, praktično, od njih zavisi šta će dalje biti sa Srbijom.