Zašto ne pomognemo domaćim biznismenima

Šta uopšte radi svakog dana kod kuće nezaposlen čovek? Verovatno to ide ovako: prvo je pun elana da pronađe posao i nade da će početi da radi. Potom gleda oglase, raspituje se, šalje prijave. Onda polako tone u očajanje ako ga niko ne pozove na razgovor, a još više se razočara ako pun nade ode na razgovor, pa ga ne prime.  Tako godine neosetno prolaze, naš nezaposleni „slučaj“ nekako se polako navikava i saživi sa svojim „statusom“. Na biro više i ne ide, jer je utvrdio da tamo sigurno neće pronaći posao. Prijave više i ne šalje, svestan da to sad rade novi mladi, puni elana kao i on nekad. Posao će dobiti oni koji imaju dobru vezu. Ili oni koji su bili pametni pa se učlanili u stranku.
Ako, pak, nije od ove pasivnije vrste, već je rešen(a) da svoj život uzme u svoje ruke, ima obično dve opcije: da pokuša da ode u inostranstvo – po mogućstvu već na osnovne strudije ili bar na master, ili da negde tamo, u svetu, nađe posao. Druga opcija je da ovde započne neki svoj biznis. 
Ove prve statistika kasnije vodi kao „odliv mozgova“, nad kojim kukamo valjda decenijama. Sad se suočavamo i sa novim fenomenom – osim mladih, obrazovanih, ambicioznih ljudi, odlaze i oni sa iskustvom, u naponu snage, pa smo došli u situaciju da sutra možda nećemo imati lekara specijalista koji će da nas leče, jer će svi da odu tamo gde njihov dugogodišnji rad i školovanje vrede više od 700 evra mesečno.
Ovi drugi, koji su registrovali preduzeće ili agenciju i rešili da krenu u posao, prepušteni su samima sebi. Prvo, niko ih nikad nije učio kako da započnu svoj biznis, šta na samom početku treba da znaju i šta treba da rade, koje su im šanse, a koje opasnosti. 
O tome da im neko na tom početku pomogne, nema ni govora. Naprotiv – samim otvaranjem firme na njih se istog trenutka svale silni troškovi i „taksimetar“ počinje da radi. Dakle, njihova firma praktično od prvog dana mora da zarađuje, da bi mogli da plate sve troškove koji se gomilaju, kamate na neplaćene dugove takođe. Država je u svojim zahtevima nemilosrdna, a zauzvrat ne pruža ama baš ništa. Bezbroj puta se govorilo o tome da mladi ljudi i mlade firme za prvih nekoliko godina treba da dobiju neke olakšice, da budu bar oslobođene poreza, ali od toga nije bilo ništa.
Umesto domaćih ambicioznih preduzetnika sa idejama i energijom, mi uporno podstičemo takozvane „strane investitore“. Ni prethodne vlasti nisu žalile novca da ih privuku, što praktično znači da ih potplate da kod nas dođu, a i aktuelna je sa tim nastavila. Država otkida iz budžeta da „podmaže masnu gusku“, da još novca doda jakim svetskim kompanijama koje imaju više od nas.Tako smo došli u krajnje apsurdnu situciju, na koju domaći privrednici stalno skreću pažnju, ali nema ko da ih čuje. Oni praktično finansiraju svoju nelojalnu konkurenciju. 
Kako? Pa tako što oni moraju, bez ikakvih olakšica, da plate sve poreze, doprinose, prireze, namete, takse, da uzmu kredite i plate visoke kamate i napune budžet iz kog se onda plaća njegovo veličanstvo strani investitor. Koji dobije sve privilegije – besplatno zemljište, besplatne hale, desetak hiljada evra po radnom mestu i šta još sve zatraži ili vlast sama ponudi samo da bi ovde došao. Sad su ušli u praksu tajni ugovori, pa i ne znamo šta su sve pojedini strani investitori dobili. Koliko će i da ostanu, drugo je pitanje. Koliko smo na kraju u njih uložili, a koliko dobili, niko ne podvlači crtu.
Za to vreme ovde već žive neki ljudi koji nemaju gde da odu, dakle ostali bi na duže, plaćali bi državi sve poreze, kako im se širi biznis zapošljavali bi nove ljude, davali im plate, opet na to plaćali poreze, radnici bi te plate trošili da kupe robu koju proizvode neke druge firme… Kad vide da su im komšije, prijatelji, školski drugovi uspeli, ljudi bi se onda i sami ohrabrili da nešto počnu. Stvar je jednostavna – tako raste ekonomija. Mogu se i njima dodeliti prostori koji zvrje prazni da ih koriste besplatno, dok im ne krene posao.
Umesto toga, mi dajemo olakšice i gotov novac stranim investitorima koji mogu samo zbog toga da dođu i onda se jednostavno pokupe i odu. Na sledeću destinaciju na kojoj će nešto dobiti, bez ikakvog poslovnog rizika. A ovde, umesto da mlade ljude, ali i  one srednjih godina, učimo kako da rade, kako da opstanu na tržištu, kako da žive od svog znanja i pameti, oni će trčati da nađu neku vezu ili da se učlane u stranku, pa da nađu državni posao. Sve dok jednog dana ne shvatimo da nema ko više da zaradi novac za sve te koji su se „zaposlili“ samo da bi primali platu. I dok MMF ne dođe da nam kaže da to tako više ne može i da lepo jedan deo tih ljudi otpustimo. Gde ćemo sad sa njima, MMF ne znima. Posle godina provedenih u državnoj službi u kojoj uglavnom ništa nisu ni radili niti naučili, oni su za privatni posao izgubljeni. Niti privatnici žele da ih zaposle i da im objašnjavaju kako „ovo nije državna služba, već plata mora da se zaradi“, niti su oni u stanju da se odjednom ujutru probude kao preduzetnici.
Ako shvatimo koliko smo dosad napravili izgubljenih generacija, imamo šanse da počnemo bar da ove nove koje dolaze na vreme naučimo ne samo da treba završiti školu, nego i da ih osposobimo za posao. A to počinje već od školskog sistema i to je već jedna druga velika priča.