Zašto neće biti slobodnih medija

Evo nama divne letnje vesti: posle godinu i po dana, Srbija je uspela da je FATF, međunarodn telo za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma, skine sa svoje crne liste. Predsednica Vlade Republike Srbije, sad već famozna Ana Brnabić, upala je tim povodom u egzaltaciju. Nekako svečano naduvena, kako to samo ona ume, izjavila je da „Srbija može biti jedan od lidera u borbi protiv pranja novca i terorizma“.

Moramo svuda da budemo lideri, pa to ti je. Jedva smo obrisani sa međunarodne crne liste sa koje su prethodno skinute države Vanuatu i Irak, a mi smo dosad ostali sa državama kao što su Etiopija, Gana, Sirija i Pakistan, kad sad odjednom ima da budemo jedan od lidera u borbi protiv pranja novca i terorizma. Toliko smo naglo i nezadrživo uznapredovali.

Tu se premijerki u velikom oduševljenju, naravno, pridružio i ministar policije Nebojša Stefanović. Osim što nas je obradovao vešću da će od sada moći, zahvaljujući pomoći Norveške, da nam špijuniraju i čitaju sve telefone i računare, kako bi se borili protiv organizovanog kriminala i korupcije, izrazio je i „veliko zadovoljstvo jer je Srbija odlukom FATF-a dobila mesto koje joj pripada“. Ukazao je, prenose mediji, i da „zemlja mora nastaviti da se bori i dalje, kako bismo pravni okvir kontinuirano unapređivali i postali jedna od vodećih zemalja, koja svoje finansije i finansije onih koji investiraju u našu zemlju štiti na najbolji mogući način“.

Sluša tako neki slabo obavešteni većinski građanin Srbije ove (blago)vesti, gleda predsednicu Vlade na državnom dnevniku, gleda ministra policije, onako oduševljene i egzaltirane, ne razume baš o čemu se radi, samo vidi da je nešto mnogo važno i mnogo dobro. Uglavnom, šta je da je, Srbija će opet da bude lider i to na pravednoj strani, protiv terorista i belosvetskih lopova. To je poruka. Tačno ona koju je ovo dvoje i želelo da pošalje.

A da imamo slobodne medije (radi se naravno o ovim najvećim, pre svega državnim) i na njima slobodne novinare, ne bi to tako prošlo. Oni bi predsednicu Vlade pitali, recimo, sledeće: zašto se Srbija uopšte našla na crnoj listi FATF-a; šta su bili konkretni razlozi, pošto (samo) nedostatak nekih zakona to sigurno nije; zašto ste tu informaciju krili od građana pa su je saznali samo oni koji čitaju alternativne male sajtove? Tražili bi od premijerke da navede tačnu štetu koju je Srbija zbog ovoga pretrpela. Pitali bi je da li oseća odgovornost za ovo što se tokom njenog mandata dogodilo. Možda bi je priupitali i zašto je o ovome ćutala kao zalivena godinu i po dana, izuzimajući jedno novinarsko „presretanje“ prošlog leta kad je izgrdila FATF i bukvalno pobegla od novinara.

Ali to nema ko da pita niti da objavi, pa zato građani koji ne znaju da postoji Krik, Insajder, pa ni Nova ekonomija, nemaju ni mogućnosti da čuju pravu istinu. Znajući to vrlo dobro, predsednica Vlade Republike Srbije i može hladno da izjavi kako se čitajući ovogodišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u evrointegracijama – zabavila.

Ukratko, šef Delegacije EU Sem Fabrici rekao je na konferenciji za novinare da će Srbija morati dodatno na radi na razvitku demokratskog društva, podeli vlasti, na nezavisnom, odgovornom i efikasnom pravosuđu. „Ako razmatramo podelu vlasti, Izveštaj šalje nekoliko poruka kako da Skupština radi bolje, da pravosuđe postane nezavisno i kako da medijski sistem postane slobodniji”.

Naravno da je Ani Brnabić, kao i njenom šefu Aleksandru Vučiću, naročito deo o tome kako mediji moraju da postanu nezavisni od izvršne vlasti i da rade slobodno i bez pritiska, beskrajno zabavan. Sto posto o tome prave viceve i crkavaju od smeha. Jer realno, sloboda medija je poslednja stvar koja bi im pala na pamet. Mogu oni da glume neke razgovore sa opozicijom ako ona na te razgovore bude naterana. Mogu možda čak i Maju Gojković da smene sa čela Skupštine Srbije čiji je rad obesmislila. Mogu da prave medijske strategije, da donose zakone, fingiraju napredak u reformama, ali medije neće dati.

Zašto? Pa zato što bi odmah došli u situaciju da moraju da odgovaraju na silna pitanja. Od toga zašto se država Srbija, jedina na Balkanu, našla na crnoj listi zemalja osumnjičenih za pranje novca i finansiranje terorizma, pa do toga da li je, kako je i zašto je narko-mafija povezana sa najvišim predstavnicima izvršne vlasti, kako tvrdi naprasno penzionisani visoki policijski funkcioner Rodoljub Milović. Pa čak i do, u ovim okolnostima, sasvim nevinog pitanja – zašto gospodin predsednik kao svoj istorijski uspeh „koji će ući u udžbenike“ predstavlja podatak da se država Srbija zadužila milijardu evra na Londonskoj berzi po kamatnoj stopi od 1,61% u vreme niskih kamatnih stopa, kad se recimo Hrvatska u isto vreme zadužila po stopi od 1,3%. I zašto je neviđeni spektakl to što će se jeftinijim kreditom zameniti onaj skuplji. To države inače rade, to im je posao.

I tako svakog dana. Bar po deset pitanja na koja nema odgovora. A narod gleda. A izbori se primiču. Pa naravno da nema nikakve šanse da se to dozvoli. Zašto? Zato što se ova kula od karata zasniva i održava samo i jedino na lažima.