Zbogom izborna kampanjo

Eh, kako su to bila lepa vremena, draga Izborna kampanjo.

Dođu konsultanti iz inostranstva, u prijatnoj kabinetskoj atmosferi se pregledaju istraživanja, uključi se neka računaljka, pa udri po procentima i D’Ontovim skalama presipanja iz područja ispod cenzusa na suprotnu stranu. I kad napravimo matematički pretprojekat za rezultate izbora koji će ambasadama garantovati takozvanu stabilnost, pozovemo par likova iz opozicije da miniraju, podelimo pare za pribavljanje glasova na terenu, podsetimo vlasnike vernih medija na razloge vernosti, oformimo i neki štabić da to sve koordinira – i udri.

Tako je bilo već dugi niz godina, a u okviru postepenog razvoja shvatanja demokratije kao procesa u kome je na vlasti onaj ko je zalepio najviše plakata po banderama, te snimio i emitovao najviše spotova u blokovima reklama između dva rijalitija. I kad taj vredniša pobedi, onda ima pravo do sledećih izbora da radi šta god da mu pada na pamet. Tu sad ima kvaka: pošto samovolja po svojoj prirodi nema dugačak rok trajanja, iz donjih krajeva leđa je u glavu stigao zaključak da izbore treba organizovati što češće, da bi se uskladio izborni proces sa kvarljivošću vladanja koje se obavlja po nečijem ličnom nahođenju.

Na ovaj način je ispalo da mi, draga Izborna kampanjo, više uopšte ne živimo u državi, već u neprekidnom merenju rejtinga, kreiranju propagandnih parola i svakovrsnom pritisku na sve živo što bi se moglo Tebi i Tvojim rezultatima odupirati. Sa ekrana svih formata prštali su Uspesi, Dostignuća, istorijski rekordi Zlatnog Doba i civilizacijski skokovi kvantnih razmera. Naravno, za sve to je bilo i zasluga, koje su se, izborno-marketinške logike radi, slivale u jedan te isti gravitacioni centar. Te je taj centar, s vremenom, postao i polazište i ishodište tebe, Izborna kampanjo, jedina svrha tvog postojanja i jedino merilo tvojeg delanja. Proizvod je postao promoter, promoter je postao proizvod. Već viđeno, a skoro nikada se nije završilo previše poetično. Senjor Francisko, vas nismo pominjali.

I sve bi to još nekako moglo, da se u ovom svetu stvari ne menjaju previše brzo. Televizor, recimo. On se sve manje uključuje, a još manje u slučajevima vanrednih obraćanja, konferencija za medije i drugih prilika za prečesto praktikovanje zamornih i besmislenih monologa. Novim generacijama ne znači baš ništa pominjanje Petog oktobra ili Tita, starijim generacijama značajno manje no nekada. Fascinantni skokovi BDP za one koji imaju pasoš, znanje i (ne)dovoljno godina nisu ništa bitno, jer će ih u svoje okrilje primiti svaka zemlja koja nema problem sa BDP nego sa OISDRS – Obrazovanom i svakom drugom radnom snagom. Da skratimo, draga Izborna kampanjo, na sve veći deo tzv. biračkog tela, Ti ne deluješ. I jedino što možeš da ponudiš jeste da se vratiš u svoje prirodne i normalne okvire, a da vakuum, koji je time nastao, popune država i njene institucije, Tvoji dosadašnji puki kampanjski alati.

E, da. Ti, kanda, pokušavaš i da se vratiš, na mala vrata generacijskog protesta koji ozbiljno preti da postane i narodni. No, isto kanda, nemaš sa čime. U onaj sveopšti napredak, koji uglavnom završi u nečijim džepovima i koji se i takav i zato plaća životima – više niko ne veruje. Krunisanje vaskolikog ekonomskog čuda onom čudesnom šatrosvetskom izložbom – isto ne pomaže. Trafostanice se ne mogu ponovo naseljavati fantomskim stanarima, žrtva liderskog nespavanja i skupštinskog nemokrenja se ne može meriti sa žrtvom krvavih nogu i uskoro izgubljene akademske godine. Draga kampanjo, ako se i nakratko vratiš – u tom svom dugogodišnjem poznatom obliku – to će biti samo još jedan nastup viška, jedan nepotrebni „bis“ pre kraja i spuštanja zavese. A aplauz se neće čuti. Nema više nikog ko bi aplaudirao. Sem u slučaju primene sile, a što je neka druga kampanja, ponajmanje od svega izborna.

Zbogom, dakle.

U svakom slučaju.