Zelena prestonica ha-ha

Vest da se Beograd kandidovao za nagradu Zelena prestonica Evrope za 2023. godinu zvuči kao sasvim solidan naslov za Njuz.net, ali nažalost to nije. U pitanju je samo ideja nekoga ko je sasvim solidno odvojen od realnosti, ne živi životom običnog građanina Beograda i Srbije i misli da, zahvaljujući visini svog položaja, verovatno ne diše ni isti vazduh sa tim građanima. 

To, na njihovu žalost, nije slučaj. Osim ako oni možda ne nabavljaju neki kvalitetniji, uvozni vazduh sa Alpa ili Nepala? Znamo da im novac za tako nešto svakako ne bi manjkao, čoveku svakakve ideje padaju na pamet kad se mnogo obogati, ali to bi, na kraju krajeva, bila opcija primenjiva kod kuće, jer bilo bi nekako glupo da napolje izađu sa bocom svog ličnog čistog kiseonika na leđima, dok istovremeno pričaju kako Srbija nema problem sa zagađenjem i kako nam je vazduh baš super. A vazduh nam možda jeste zreo za Zelenu prestonicu, ali samo ako bi se za tu nagradu kandidovali gradovi čiji vazduh bar 30 dana godišnje ima zelenu ili bar zelenkastu boju. U tom slučaju bez problema bismo mogli ne samo da podnesemo kandidaturu, već i da osvojimo nagradu.

A verovatno ima i nekih malo pametnijih rešenja kako da osvojimo tu nagradu. Pametno rešenje bi, na primer, bilo da nadležni najpre priznaju problem, a onda i da počnu da ga rešavaju. Da, toliko je jednostavno, ali znamo da sa Srpskom naprednom strankom ništa nije jednostavno i da je za njih apsolutno najteža stvar na svetu da priznaju bilo kakvu grešku, nesavršenost ili nesposobnost.

Koliko država ne prepoznaje suštinu problema najviše govori činjenica da se drveće, pa i čitave šume, godinama besomučno uništavaju u Srbiji. O fetišu zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića prema betonu nauštrb bilo čega živog i zelenog već se ispredaju legende, a povlašćena novosadska firma Galens u intenzivnom je obračunu sa prirodom na Fruškoj gori. Situacija nije ništa bolja ni u ostatku zemlje. Sve ovo nas je dovelo do toga da Srbija bude na samom dnu po pošumljenosti, ne samo u Evropi već i u regionu, ali o tom rekordu nećete čuti ništa od predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji inače toliko voli da priča kako smo po nečemu lideri u regionu, Evropi, svetu i univerzumu.

Prosek šumovitosti u Srbiji, prema zvaničnim podacima, iznosi oko 30 odsto, što je za čak 9 odsto manje od evropskog proseka i standarda. Sve zemlje regiona nas u ovom takmičenju ostavljaju u prašini iza sebe – čak i doslovno – a cenu će plaćati naša deca. Krivićemo mi i tada bombardovanje, kemtrejlse, Bila Gejtsa, HAARP, Soroša, ali to neće promeniti istinu. Ona glasi da sami stavljamo svoje reke u cevi, a da u malo onih koje još nisu u cevima trpamo šta god stignemo, od isluženih veš-mašina preko kanalizacije i hemijskog otpada pa sve do životinjskih leševa, da sami trujemo sopstveni vazduh, da sami dozvoljavamo kojekakvim investitorima da ovde instaliraju najprljavije tehnologije i pokreću najprljavije proizvodnje koje ni u jednoj pristojnoj zemlji ne bi mogli, kao i da sami devastiramo šume i ostali živi svet kao da su u pitanju krvni neprijatelji, a ne deo našeg ekološkog bića, bez čijeg opstanka će i naš biti ugrožen.

Stoga je kandidovanje Beograda za Zelenu prestonicu Evrope samo jedan otužan marketinški potez kojim se forma stavlja ispred suštine, s tim što je u ovom slučaju raskorak između forme i suštine toliko veliki da je prosto groteskan. I ne samo što je groteskan, već je i opasan, jer pokušava da zamagli nagomilane probleme sa zagađenjem koje realno imamo. Toga bi trebalo da budu svesni svi, pa i oni koji slepo podržavaju politiku vladajuće elite. Ili možda naročito oni. Vučić, Vesić, Mali i ostali vulini će lako uteći odavde kad postane po njih previše opasno zbog zagađenja, ne samo vazdušnog, već i ovih ostalih. A šta ćete vi i vaši bližnji?