Zemlja mogućnosti

Veze državnih organa i pojedinaca sa kriminalnim, kontroverznim ili, u najboljem slučaju, sumnjivim tipovima i strukturama iz dana u dan postaju sve očiglednije i to, što je još važnije, dokazano očiglednije.

Za jednu po jednu aferu (ili bolje reći aferčinu) kod kojih smo manje-više svi tačno znali o čemu se radi, jer mala je ovo čaršija i sve se zna, polako isplivavaju dokazi koje više nije moguće ni opovrgnuti, a da to nije čist banalni spin u maniru „To me pitate, a ne pitate odakle Draganu Đilasu 619 miliona evra”.

A upravo je toj taktici ovih dana pribegao predsednik države Aleksandar Vučić kada su ga novinari u više navrata pitali ima li komentar na snimke koje je objavio istraživački portal KRIK, a na kojima se čuje visokopozicionirani žandarm Nenad Vučković Vučko, koji otvoreno priča o saradnji ljudi iz države i policijskih struktura sa najokorelijim huliganskim bandama i kriminalnim klanovima, potvrđujući njihovu duboku isprepletanost.

Predsednik koji inače zna ne samo svaki toponim u zemlji, već i podučava putare kako se prave putevi i doktore kako se koriste respiratori, a zna bolje i od rođene majke koliko je bio težak na rođenju, na ovo nije imao odgovor. Nije, kaže, stigao da pročita „te genijalne zaključke”.

Na stranu to što nisu u pitanju nikakvi „zaključci”, već vrlo konkretni i po mnoge vrlo opterećujući dokazi, na stranu i pitanje otkud zna da su genijalni ako ih nije pročitao, tek predsednik je pribegao upravo onoj najbanalnijoj odbrani koju smo pomenuli. Ne znam za tu saradnju kriminalaca i države, ali znate šta znam, znam do sutra da vam pričam kako je Dragan Šolak registrovao svoju firmu u Luksemburgu i sve radi da uništi Srbiju i Srbe i, što je još važnije, da sruši mene. Eto otprilike tako.

Tako je predsednik ove zemlje i ujedno odlučivač o svemu još jednom nepogrešivo i vrlo otvoreno stao na stranu likova mutnijih od Dunava u sezoni prolećnih kiša, od kojih su neki i zvanično osumnjičeni za najteža krivična dela. Nije dao organskog poljoprivrednika Predraga Koluviju, nije dao bliskog saradnika i patriotu Milana Radoičića, vrlo je verovatno da neće dati ni žandarma Vučkovića jer je i on sigurno zaslužio da ga se ne da. Zglajznuše jedino Veljko Belivuk i Marko Miljković jer su se ipak malo previše zaigrali, pa nije baš lako izaći i reći: „Ne dam ove likove koji su kasapili ljude i mleli ih u mašinama za meso!”

Stvari zbog kojih bi vlast u bilo kojoj normalnoj i pravoj državi ne samo istog dana pala, već bi njen solidan deo završio pod istragom, u Srbiji prolaze kao trenutna zabava koju će već za nekoliko dana zameniti neko još veće i ozbiljnije zlo. I možda bi zato trebalo da uradimo nešto što ni Kolumbija u zlatnim danima kriminalizacije svog društva i države nije. Da ozvaničimo saradnju kriminala i države. To bi donelo višestruke benefite. Prvo, više se ne foliramo, ni mi građani, a ni kriminalci i država. Svi tačno znamo na čemu smo. Drugo, zvaničnici više ne moraju da smišljaju besmislene i po zdrav razum uvredljive izgovore, već bi to vreme mogli da iskoriste za neke znatno korisnije i shvrsishodnije aktivnosti, ne mogu trenutno da se setim koje, ali gre’ota je da sad stanemo.