Zgroženi, a ne uplašeni

Stvari u Srbiji ne stoje dobro.

Inflacija raste brže od očekivanog, privreda raste manje od predviđenog. Strane investicije su u padu, domaće nikad nisu ni uzele maha. Domaći turizam pati bez veštačkih pluća državnih vaučera, strani turizam zbog slika izlomljene dece po valjevskim ulicama.

Ništa ne ide dobro. Strane fabrike dele otkaze i stavljaju katance. Duboki problemi evropske industrije brzo dolaze na naplatu u srpskim „drakslmajerima“, „leonijima“, „benetonima“, „jurama“ i njima sličnim investitorima koji beže na prvi znak slabosti domaćih tržišta i rasta ovdašnjih plata.

Vlast ne zna kud udara, makar i znala da udara. Spušta cenu kulena, a diže cenu struje. Obećava veće plate iako para u budžetu nema. Svako obećanje odbije se o gluvi zid. Krediti za mlade nikog ne zanimaju. EXPO izgleda sve gore. Radovi na stadionu kasne. Radovi na svemu drugom kasne. Smenjen je i direktor, ali džaba. Izložba se približava neumoljivom brzinom, a nema nikog da potpiše papire, jer ljudi neće u zatvor. Videli su kako su prošli inženjeri koji su radili Železničku stanicu u Novom Sadu, jer su pristajali da budu pečat-efendije. Toga više nema. I Nataša Vukšić kao da je u zemlju propala.

Železnička pruga do mađarske granice takođe kasni. Trebalo je u novembru da se otvori, ali – stručnjaci traže čiste papire, a mi nismo navikli da radimo sa čistim papirima.

Tunel Munjino brdo je otvoren bez papira. Kad inženjeri nisu hteli da potpišu, potpisala je Vlada i ukinula pravilnik o bezbednosti. Zato sada tamo dežuraju hitna pomoć, vatrogasci i policija 24 sata. Ni tu nije išlo kako treba. Hitna odbila da „džedži“ pored puta, pa su morali da otvore davno ugašenu seosku ambulantu. Bar neka korist od nesposobnosti.

Mnogo toga ide loše. Sve manje evra ulazi u Srbiju, a sve više izlazi. Rezultat: devizne rezerve se tope. Ima ih dovoljno, pa se neće skoro otopiti, ali trend je loš. Poljoprivredna sezona je očajna. Voće i povrće preskupo, narod nema novca ni za kilo kajsija. Da se više mislilo na navodnjavanje, a manje na ugrađivanje, ne bi bilo tako strašno. Požari uništili čitava sela, ali zaobišli kuće naprednjaka – kod njih su dežurala jedina vatrogasna kola.

Gradnja metroa je zaustavljena, gradnja kanalizacije verovatno nikad ozbiljno nije ni planirana. Sve što se ne vidi i ne sija i sve čemu će trebati dugo da se vidi i da zasija, otkazano je.

Pati vlast i na drugim frontovima. Policija je umorna i osramoćena, a građani se tek vraćaju s odmora. Protesti ne posustaju ni za minut. Gadno, svirepo nasilje stiglo je na CNN, Fajnenšel tajms i Mond. Niko više neće da se slika s predsednikom. Postao je toksičan za svoje partnere. Džaba i Kosovo i Jadar, nema više. I tužilaštvo se odmetnulo, pohapsilo ministre. I sudije sve češće odbacuju krivične prijave protiv demonstranata, poništavaju sporazume o priznanju krivice, podučavaju „ćaci-tužioce“ osnovama prava.

Slike dece naterane da na kolenima kleče uza zid kao u Gvantanamu ozbiljno su se olupale o glavu nekad besprekornim propagandistima režima. Stavljanje lisica na ruke malom detetu bez roditelja, policajac koji momku širi noge da ga šutne u testise dok leži vezan, premlaćivanje oborenog studenta sa 11 pendreka, da se svaki vlasnik pendreka dobro zapljune, prebijanje onesvešćenog mladića dok ga dvojica vuku po asfaltu, četiri oklopna vozila u zaletu na masu mirnih demonstranata, sramota Kobri u Novom Sadu, vađenje pištolja, pucanj, vezivanje prebijenog dečka za bolnički krevet i na kraju komandant JZO koji preti studentkinji da će je silovati dok je usput bije – sve to imalo je kontraefekat od očekivanog. Niko se nije uplašio, a svi su se zgrozili.

U Srbiji stvari, dakle, ne stoje dobro. Ali u vlasti stoje još gore.