Zukorlić i 450 miliona evra

Strane kompanije iznele su iz Srbije za prvih devet meseci ove godine 450 miliona evra svoje dobiti. Zar nije uobičajeno, pitaju se oni koji se pomalo razumeju u ekonomiju, da se dobit reinvestira u zemljama u kojima je dobra investiciona klima? 

A kod nas je, kao što nam se neprekidno objašnjava, investiciona klima odlična, makroekonomska i politička stabilnost na zavidnom nivou, tako da investitori rado dolaze, posebno ako im iskeširamo 10.000 evra po radnom mestu. Poželjno je da pride dobiju besplatan prostor, infrastrukturu, još neke razne olakšice. U maniru pravog trgovca i dobrog pregovarača, predsednik Vlade Republike Srbije se hvali kako je zapanjio strane investitore ponudom: „Recite mi koliko dobijate od drugih zemalja, mi ćemo vam dati više.“

Naša radna snaga, kako nas i sam predsednik Vlade reklamira u inostranstvu, teško da može biti jeftinija. Ljudi rade za 200-300 evra, neki poslodavci ne žele da im daju više jer ne moraju, a neki prosto nemaju, čak i kad bi hteli, jer jedva drže svoje firme iznad vode.

Dobro, kad je investiciona klima tako povoljna, radna snaga tako jeftina, uslovi poslovanja stabilni, zašto onda strane kompanije ne reinvestiraju svoju dobit koju su ovde i ostvarile, pa da zarade još profita? To bi nekako bilo logično i to se obično i radi. Ali ne, iz naše zemlje su iznele skoro pola milijarde „živog novca“ i time i našoj vlasti, a i drugim potencijalnim investitorima koji ovamo tek treba da donesu svoj kapital, objasnile šta misle o uslovima poslovanja.

Zašto je to tako, pošto ne možemo da ih anketiramo, možemo samo da pretpostavimo. Recimo, možda su ozbiljno mislili kad su nam godinama govorili da im je osnovna stvar koju ovde očekuju, a koja nije na visokom nivou, pravna sigurnost. Sa ovih 450 milina evra su nam pokazali da to nije samo floskula i fraza koja se ponavlja u „belim knjigama“ iz godine u godinu, kao i na poslovnim skupovima, na kojima predstavnici vlasti dosledno ne učestvuju. Jer ne žele da čuju nikog, osim same sebe, po principu „ja i moja kamera“.

Da kod naših vlasti ima sluha za ono što govori bilo ko osim njih samih, sigurno bi čuli i ozbiljno shvatili kad im američki ambasador Kajl Skot, braneći se od optužbi da organizuje proteste građana zbog rušenja u Savamali, kaže da proteste ne pokreće on, nego osećaj ljudi da ne mogu da se obrate institucijama ove države da ih zaštite, jer kad pozovu policiju u pomoć, ona ne dođe. Dodao je i da je tako nešto u njegovoj zemlji nezamislivo. Da ima sluha, shvatili bi ozbiljno i šefa Delegacije Evropske unije Majkla Davenporta kad kaže da „nije prihvatljivo bilo gde u svetu da zgrade budu porušene izvan normalne procedure za to“. Ali ovde je pitanje Savamale, iz nekog razloga, najpouzdaniji način da naš premijer, diplomirani pravnik, dobije napad besa.

I kao da nam ovo nije bilo dovoljno, dobili smo sad već notornog Muamera Zukorlića. Na stranu ovom prilikom teško ruganje celokupnoj akademskoj zajednici Srbije postavljanjem tog čoveka za predsednika skupštinskog Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo. Ispostavilo se da on, osim što godinama drži nelegalni univerzitet koji je sada namerio da legalizuje ne birajući sredstva, na isti način i gradi u Novom Pazaru. Nije ni prvi ni poslednji, pola Srbije izgrađeno je, nažalost, u poslednje dve-tri decenije, nelegalno. Evo, takav je slučaj i samog predsednika države.

Problem je u tome što predsednik Vlade Republike Srbije hladno i javno izjavi da baš Zukorlićevu nelegalnu gradnju ne sme da ruši: „Mislite li da će muftija da pusti da mu to tek tako neko sruši bez prisutnih 5.000 ljudi? Pa neće i već vam je to rekao i sada ja pitam da me posavetujete kako da to srušimo.” Šta imamo mi da savetujemo predsednika Vlade kako da obezbedi funkcionisanje države? On je zato dobio izbore i njegov je posao da obezbedi funkcionisanje države. Krajnje je neumesno ovo pitanje okretati na „sukob pravoslavaca i muslimana”. Ovo nikako ne bi smelo da bude nacionalno, već isključivo pravno pitanje.

Nacionalno definisani nisu, na primer, ovdašnji navijači (šta god značilo to „zanimanje”) koji izgleda „vode“ sportske klubove, a predsednik Vlade Republike Srbije je i u ovom slučaju priznao da je država nemoćna. I „navijači“ isto umeju da budu naoružani i veoma agresivni.

I sad, mi nenaoružani građani moramo sve ovo da trpimo, potpuno svesni da država (više) ne funkcioniše i da su različite naoružane grupe od nje jače, što su očigledno spremne i da pokažu, ako im se dirne u interese. Ali zato strani investitori ne moraju. Oni sve ovo slušaju, gledaju, pa onda pokupe svoju dobit i odnesu je na drugo mesto. Sasvim jednostavno.