Kako se kod nas lažljivci dugo i uspešno održavaju „u sedlu“?

Kaže se da su „u laži kratke noge“. Ako je tako, kako to da se kod nas laži i lažljivci dugo i uspešno održavaju „u sedlu“? Kako to da većina, ipak, oprašta grehe manipulatora i moćnika i uporno i pokorno glasa za njih? Da li je koren ovog problema u našoj kulturi i vaspitanju, u siromaštvu, tj. ekonomskim problemima ili u medijima, tj. u manipulaciji javnim mnjenjem? 

Na ovo pitanje je teško dati sveobuhvatan odgovor, ali ćemo se ovde potruditi da bacimo svetlo na neke fenomene koji, čini se, češće izmiču pažnji javnosti u Srbiji. 

Ljudi su psihološki složena bića. Naša ličnost nije nekakav monolit, odnosno jednoznačan i nepromenljiv fenomen, već je svaka ličnost pre skupina sublikova ili delova koji su jedni sa drugima u nekakvim dinamičnim interakcijama. Psihološki, čovek je iznutra pre neka vrsta (grčke) drame, umesto jedan jedinstven i u svim prilikama isti i dosledan lik. 

Sa tim u vezi i reakcija neke jedinke na laž, prevaru, manipulaciju, zloupotrebu i svaku vrstu nepoštenja će se razlikovati, u zavisnosti od više faktora. 

Logično je da će osoba kojoj neko preti određenim negativnim reperkusijama, po nju samu ili po njene bližnje, ukoliko se suprotstavi, „dva puta razmisliti“ o tome da li će se pobuniti. Briga o ličnoj bezbednosti je verovatno svakome razumljiva i, očigledno, racionalna i opravdana. 

Ipak, svedoci smo da postoje mnoga odstupanja od ovog pravila, kako u pravcu preterane „strašljivosti“, tako i u pravcu preterane „neustrašivosti“.

Istorija je puna primera pojedinaca koji su bili spremni da podnose dugogodišnje patnje i mučenja u borbi za društvene ciljeve i ideale u koje su verovali.

Sa druge strane, viđamo, čini se sve češće, puno ljudi koji nisu spremni da odvoje ni sat ili dva ličnog vremena i truda, da bi pomogli ili podržali ostvarenje nekih, za opstanak zajednice i društva, krucijalnih ciljeva.

Dakle, jedan od faktora podleganja zlu i tolerisanja zla jeste objektivna ugroženost, ali daleko od toga da je to i jedini faktor.

Očigledno je da su neki ljudi „rezilijentniji“, tj. otporniji, a drugi „podložniji“ zlu. 

Međutim, suprotno uobičajenim verovanjima, karakteristike ličnosti, a posebno ponašanja pojedinca, nisu „zabetonirane“ datosti, koje se formiraju u detinjstvu i kasnije u životu ostaju kao neka nepromenljiva konstanta. Ljudi se menjaju konstantno i po pravilu neprimetno, tj. automatski i malo pomalo. Uostalom, da nije tako i da čovek psihološki ne može da se menja, psihoterapija ili učenje bilo kakvih novih veština, ne bi imalo smisla, jer ne bi ništa menjalo.

Dakle, ako čovek može da se menja (a definitivno može i to čak radi spontano, konstantno i automatski, odnosno nesvesno tokom celog života), onda možemo postaviti pitanje: da li je moguće i, ako jeste, onda na koji način pomoći ljudima da postanu rezilijentniji, tj. otporniji na manipulacije i zloupotrebe? Kako ojačati ljude da ne podležu lažima, već da ih prepoznaju i da budu spremniji da im se suprotstave? 

Takođe, postavlja se pitanje, kako podstaći ljude da svojevoljno, motivisano, sarađuju sa drugima u cilju međusobne podrške i jačanja zajednice i društva, umesto u cilju razbijanja i uništavanja zajednice, a što je posledica normalizacije zla u vidu laži, manipulacije, krađe, ucenjivanja i sličnih antisocijalnih ponašanja pojedinaca ili grupica pojedinaca na pozicijama moći. 

Da bismo predložili moguće lekove, pre svega treba da se upoznamo sa „boljkama“. Zapitajmo se zato najpre, šta navodi ljude da lakše kapituliraju pred zlom?