Lifestyle

06.05.2022. 12:30

Tekst iz štampanog izdanja Nove ekonomije/Boža Andrejić

Autor: Nova Ekonomija

Muke sa penzijom Vuka Karadžića

Foto: Nova ekonomija/Paola Felix Meze

Tekstovi u ovoj rubrici zamišljeni su da „razbijaju” stereotipe i donose manje poznate podatke o poznatima, bez mnogo komentara i autorovog „soljenja”, već samo onoliko koliko treba da se čitalac provede kroz citate iz knjiga. Neće se ni ovde to napuštati, ali ipak će tekst biti malčice drugačiji. Malčice dosoljen! Prepričavanjima.

Udubljivanje u obimnu prepisku Vuka Karadžića, nekoga ko nije ni istoričar ni jezički stručnjak, iako novinar, može da zatrpa brojnim fascinacijama. Najveći broj njih je veoma interesantan, a neke su nezaobilazne i, takođe, umnogome odstupaju od opštih znanja koja se uobičajeno imaju ili u školama uče o tvorcu našeg današnjeg književnog jezika. Jer, bio je mnogo više od toga.

Sam obim (prikupljene i objavljene) prepiske prva je fascinacija – to je dvadesetak hiljada stranica ispisanih – pomislite i na to, ni pisaćom mašinom, ni kompjuterom, već perom, guščijim, a mastilo se u to vreme pravilo (i) od baruta. Na više jezika, njegovom srpskom, slavjanosrpskom, ruskom, nemačkom…

Prepiska, dalje, pokazuje da je Karadžić, osim onog što se u udžbenicima pominje – carinik – bio i neka vrsta diplomate, političkog lobiste. Opširan, reporterski izveštaj o toku revolucije 1848. u Beču i sada je dragocen i izvanredan istorijski dokument koji se, video sam negde, može smatrati i Vukovim žurnalističkim angažmanom. Ali, s obzirom na to da sadrži i procene vojne i političke situacije, da nije namenjen za objavljivanje u štampi, već upućen ruskim carskim odličnicima, ne može a da se ne poveže sa diplomatskim i obaveštajnim zanatom.

Ponekad se pisma zaista mogu gledati sa više strana. Evo, na primer kad iz Zemuna 15. juna (po novom kalendaru) 1843. piše ex-knjazu Milošu Obrenoviću u Beč, vidimo ga u ulozi diplomate i lobiste. Ali, kad u obzir uzmemo činjenice iz pisma, videćemo i nešto više – kako se procesi ovde na Balkanu decenijama odvijaju na sličan način, strane sile vedre i oblače, smenjuju i postavljaju vlasti, smenjenima daju azile…

Naravno, tu su i nezaobilazni garanti Rusi, a naravno i sultanovi predstavnici. Pismo prognanom, osim toga, ne počinje etikecijom poštovanja, no se tek na njegovoj poleđini vidi „adresat” – „Njegovoj Svjetlosti, Milostivševom Gosudarju, Knjazu Milošu Teodoroviču Obrenoviću”: „Baron Liven jutros dođe i u Bijograd pređe – piše Vuk i nastavlja – Kod njega su bili Mileta, Jovica i Bogićević, a i ja sa po tom malo bio. On je govorio da će biti slobodan izbor i da će ovi naši begunci prije izbora preći onamo (u Srbiju – prim. B. A.) pa koga narod izabere, onaj će biti knjaz, makar ko bio; no prije svega valja da Vučić (i tad neki Vučić – prim. B. A.) i Petronijević izađu iz zemlje“, i on se nada da će oni to učiniti:

„Ako li, veli – sad Vuk citira barona – ne učine, nego se usprotive, kao što se govori, ja nemam vojske da ih gonim; ja sam došao samo da kažem (i narodu i praviteljstvu) da se prođu buntovanja i intrigiranja i da slušaju sultanove zapovijesti i uredbe; što se knjaza tiče, Gosudar Imperator ne mari makar koga oni izabrali, samo da bude slobodan izbor.”

Nadalje Karadžić nagoveštava da će se „sutra” čitati ferman jer „Rifat-paša sjutra polazi niz Dunavo, a govori se…” da će se i baron i paša susresti i potom dalje zajedno ići sa još nekim ruskim diplomatama.

Kako god bilo, Vuk obaveštava Miloša da se „ovde (Zemun – B. A.) jednako govori da će i Vaša Svjetlost amo sad sići i prije izbora u Srbiju preći”. Nadalje ga obaveštava o nadi ruskih odličnika da će gospodari Vučić i Bogićević napustiti zemlju, da će uhapšeni u Srbiji biti pušteni, ali da ova dvojica moraju da budu lojalni paši i novom srpskom rukovodstvu i da garantuju da neće dizati pobune u zemlji.

U ovoj rubrici već je pomenuto mnogo sličnosti između života Vuka Karadžića i tvorca naučnog socijalizma Karla Marksa – od perioda skromnog, gotovo sirotinjskog života praćenog bolestima dece, preko sati i sati za pisaćim stolovima i po bibliotekama, putovanjima, Vuk i na konju, do stalnih vapaja za finansijskom podrškom. S tom razlikom što je Marksa pomagao njegov saradnik i prijatelj, buržuj Engels, dok se Vuk nebrojeno puta uzaludno obraćao knjaževima, Milošu, sinu mu Mihailu, ali i „kratkotrajnijem” vladaru, Aleksandru Karađorđeviću. A samo poneki put molbe su mu bile uslišavane, ponekad delimično, a bilo je i slučajeva kad je pomoć zapravo bila – pozajmica. Način, međutim, i putevi novca koje preporučuje potencijalnim „donatorima”, još jedna je fascinacija, zbog čega smo ga u gorepomenutom ovde objavljenom tekstu u šali uporedili sa dovitljivošću jednog Dinkića.

(Pokloni mi, ili mi pozajmi, jer sam zaslužio, a ako mi pozajmiš, prvo moram da vratim pozajmicu koju sam u očekivanju tvog poklona, ili pozajmice, već napravio.)

U razdoblju između ove 1843. i 1847. godine na desetine je pisama upućenih trenutnim vladarima i sovjetnicima, u zavisnosti od toga kad je ko vladao. Reč je o penziji od 400 talira koja mu je ranije bila određena, ali zbog turbulentnih promena u vrhu dinastija, pa samim tim i praviteljstva (Sovjeta), bilo je prekida i dugih zaostataka u isplati.

Kad se stvar na papiru reši, danas se kaže „u načelu”, umeo je da se zahvali na uslišenoj molbi. Bez obzira na to da li je „u pojedinostima”/stvarnosti odluka sprovedena. Tako, na primer, u pismu knezu Aleksandru Karađorđeviću 3. februara 1845. iz Beča kaže da mu je javilo popečiteljstvo finansija da mu se od decembra prethodne godine dodeljuje pomenuta penzija. 

„Za ovu milost usuđujem se prepokorno blagodariti Vašoj Svetlosti, uveravajući Vas da ću se jednako truditi da je se ne pokažem nedostojan”, stoji u kratkoj Vukovoj zahvalnici. Ali rekosmo, gombanje sa tom ili drugim odlukama proteže se i dalje.

A za metodologiju „dinkićevštine” odličan primer je pismo Tomi Vučiću Perišiću iz Zemuna 7. januara 1843. U njemu se žali, iako veruje da je zauzet, pa mu se poštujući to, nije ranije žalio, da mu je privremena „vlada” još prošlog septembra ukinula njegovu penziju od 400 talira, a podseća ga da, čak i ako bi se u Srbiji sve penzije ukinule, njegova bi zbog zasluga „valjalo da se ostavi”.

Ključno mesto: „Vi se možete opomenuti da mi je onu prvu penziju od 200 talira 1839. Sovjet odobrio i namjesničestvo potvrdilo; a oni drugi 200 talira dodao mi je proljetos Sovjet koji narod predstavlja, a potvrdio Knjaz, kome je vlast ta pripadala Ako li pri svemu tome neko nije rad da ostane baš onako, kao što je pređašnje praviteljstvo odredilo, a ono neka mi se doda sad još 200 talira, da cela moja penzija bude 600 talira na godinu.” Kad je već ukinuta, povećajte, smatra Vuk, i u nastavku pisma traži da mu se isplati i sav iznos za „četvrti kvartal” prethodne godine, a dok se to ne sprovede „administrativno”, da mu se hitno pomogne „preko ovdašnje (Zemun) Špirtine kuće, ili u Beču preko Kurtine” sa 100 talira jer mu je ta penzija glavni prihod „kojim ranim sebe i svoju familiju, pa je teško u zlu boljega čekati”.

Ali, čekao je Vuk „u zlu” bolje, godinama, iako se finansijski pripomagao i prodajom svojih knjiga, ali i – zamislite – prikupljanjem i otkupom starih crkvenih knjiga i preprodajom prijateljima u Rusiji. Ali, ta vanknjiževna književna aktivnost je – posebna priča.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.