Ne treba hodati utabanim stazama

Gordana Vunjak Novaković jedna je od najistaknutijih naučnica u oblasti regenerativne medicine i inženjerstva tkiva. Kao profesorka Univerziteta Kolumbija, više od tri decenije bavi se istraživanjima na spoju biologije, medicine i inženjerstva, a njen rad doprineo je razvoju bioinženjerskih modela tkiva i organa koji danas imaju značajno mesto u savremenim biomedicinskim istraživanjima.
Ovogodišnja je dobitnica međunarodne nagrade „L’Oréal–UNESCO Za žene u nauci“, priznanja koje se dodeljuje za izuzetne doprinose naučnim istraživanjima.
Rođena u Beogradu, gde je započela svoj akademski put, danas vodi istraživački tim koji se bavi matičnim ćelijama i inženjerstvom tkiva.
U razgovoru za našu ediciju govori o odlasku iz Beograda, počecima međunarodne karijere, podršci porodice i mentorima koji su obeležili njen profesionalni put.
Govori i o tome zašto su upornost i saradnja neophodni u nauci, kakav je položaj žena u akademskoj zajednici i kako danas vidi stanje nauke i obrazovanja u Srbiji.

Kada ste i zašto otišli iz Srbije?

Nije to bilo odjednom. Završila sam školu u Beogradu, išla sam u Zemunsku gimnaziju, posle sam studirala tehnologiju… Doktorat sam radila u Beogradu, ali sam najveći deo eksperimenata radila u Nemačkoj, pošto sam našla laboratoriju koja je imala baš ono što je meni trebalo. Kad sam sve to završila, znači kad sam doktorirala, Tehnološki fakultet mi je odmah ponudio mesto profesora i ja sam to prihvatila. To je bilo nešto što sam oduvek želela da radim, da predajem na fakultetu.
Međutim, nekako nisam bila motivisana da se bavim klasičnim inženjerstvom, jer sam celog života bila između inženjerstva i medicine, ali nisam imala stomak da studiram medicinu. I onda mi je to nekako uvek ostalo kao neispunjena želja.
U to vreme, krajem osamdesetih godina, nije postojalo biomedicinsko inženjerstvo niti bilo šta slično tome.

Međutim, ljudi sa fakulteta su razumeli šta ja hoću i rekli su mi: „Znaš šta, ako nađeš način da odeš u neku jako dobru laboratoriju i pronađeš šta je to čime bi se bavila, mi smo za to.“
Imala sam puno sreće da dobijem Fulbrajtovu stipendiju, koja je otvarala sva vrata, i otišla sam na MIT u Boston, koji je u to vreme bio prava meka biotehnologije. Tamo sam, u stvari, otkrila da nastaje jedna potpuno nova oblast – inženjerstvo tkiva.
Moj profesor sa kojim sam radila, verovatno najčuveniji inženjer svih vremena, Robert Langer, tek je počinjao time da se bavi. On je, zapravo, bio prva osoba koja je u jednoj istoj rečenici izgovorila „inženjerstvo“ i „tkivo“, odnosno „inženjerstvo“ i „organ“.
Kad sam videla šta je to – da vi polazite od ćelija i da ih na neki način podučavate šta da urade, odnosno koje tkivo da naprave – meni je to bilo fascinantno. I ostalo mi je fascinantno celog života.

Koliko je tada bilo teže graditi međunarodnu naučnu karijeru kada dolazite iz zemlje poput Srbije, tada Jugoslavije?

To je bilo 1986-1987. godine. Otišla sam u Boston na godinu dana, sa porodicom, sa malim detetom i sa vrlo malo para, pošto ni Fulbrajt ni plata mog muža nisu bili dovoljni da imamo dadilju, pomoć u kući i sve ostalo.
Snalazili smo se kako smo znali i umeli.
Te prve godine, svako jutro sam ustajala u četiri. Odlazila sam na posao da bih mogla da pokupim dete u četiri po podne, što je bio krajnji rok, posle toga zovu policiju.
Moj muž ga je ujutru hranio, oblačio, vodio u vrtić, odlazio na posao, a onda bismo se uveče nalazili kod kuće da vidimo gde smo i šta se dešava.
I to je sve funkcionisalo. Pomagali smo jedno drugom.
Ali, dovoljno je da se nešto desi, da se neko razboli i ceo sistem pada. Tako da to uopšte nije bilo lako vreme. Vratili smo se za Beograd, ali sam nastavila da radim sa MIT-jem i sa Bobom Langerom.
Odlazila sam u Ameriku tri-četiri puta godišnje. Onda su me sa MIT-ja 1992. pozvali da ponovo dođem na godinu dana, jer su dobili veliki projekat baš iz oblasti inženjerstva tkiva. Svi zajedno smo otišli opet na godinu dana, a onda je u Srbiji počelo da bude jako loše. Pitali smo se šta da radimo, i sedam godina smo iznajmljivali kuću, jer smo se svake godine vraćali u Beograd. Posle nekog vremena, konačno smo se ustalili u Bostonu. A onda se 2004. pojavila Kolumbija.

To je bila presudna ponuda za vašu karijeru?

To je bilo potpuno drugačije od svega ostalog. Ljudi vas stalno kontaktiraju i nude poslove, ali ovo je bilo drugačije. Pozvali su me da pravim program iz inženjerstva humanih tkiva za primenu u medicini. Počela sam da gradim istraživačku laboratoriju ne na inženjerskom fakultetu nego u kliničkom centru – da budem blizu mojih budućih saradnika i pacijenata. Bila sam prvi inženjer u kliničkom centru, uz punu podršku mojih kolega, I to je jedna od najvažnijih odluka u mojoj karijeri. Tako smo se 2005. preselili u Njujork.

Zajedno sa porodicom?

Da. Mi smo svuda uvek išli zajedno. I ona prva godina, i druga godina, i sve posle toga. To mi je strašno važno, jer nikada nisam mogla da zamislim da bi trebalo da biram – da li ću imati porodicu ili ću biti profesionalac. Meni je uvek bilo i jedno i drugo.
Nekako sam uvek mislila da sam bolji naučnik zato što imam takvu porodicu, i da sam bolja supruga i majka, a sada i baka, zato što sam profesionalno uspešna. Mislim da te dve stvari rade zajedno. Ta dilema je veštačka.

Koliko je podrška koju ste dobijali u to vreme bila retkost i koliko su se stvari danas promenile?

Bolje je nego što je nekada bilo, ali smo i dalje daleko od onoga gde bi trebalo da budemo. Bolje je u tom smislu što sam krajem osamdesetih i devedesetih godina u mnogim situacijama bila jedina žena na sastancima na kojima su se donosile odluke. Među našim studentima i doktorandima, oko pola ako ne i više su žene, ali kako idete ka visokim pozicijama, slika se dramatično menja.

Kako ste se osećali kao jedina žena u tim krugovima? Kako danas gledate na to?

I onda i danas mislim da to nije normalna situacija. Sada je to mnogo bolje, ali ima još puno toga što treba da uradimo da ohrabrimo i podržimo naše talentovane devojke da prihvataju pozicije profesora, direktora, vodeċih istraživača. A to može da se desi samo ako vaša podrška traje i kada one završe rad u vašoj laboratoriji i započnu samostalnu karijeru. To što mi je porodica pružila, to što mi je moj mentor u Beogradu, Dragoljub Vuković, pružio, što mi je Bob Langer pružio – ja to vraćam već trideset godina. Isto to.
Tako da u mojoj laboratoriji svi naši postdoktorandi i kliničari imaju porodicu. U proseku troje dece. Uvek sam ih ohrabrivala: „Počnite porodicu sada. Imate fleksibilnost. Ja ću vas podržati. Kasnije će vam biti teže.“

Kad god me mlada mama pita: „Kada treba da se vratim na posao?“, ja kažem: „Kad budeš spremna.“
I, drugo, morate da date primer. Jer džaba je sve što mi pričamo dok oni ne vide svojim očima. Ako ja mogu to da uradim, ako može neko drugi, onda je to ono čemu veruju.
Važno je što se sad pravi ta grupa žena koje su uspešne i koje otvaraju vrata sledeċoj generaciji.

Koliko je ta podrška uspešnih žena važna za mlađe generacije?

Problem nastaje i kada žene treba da se odluče za samostalne karijere, kada treba da postanu profesori, šefovi, direktori… Tada dolazi do tog osipanja, za koje u Americi imaju termin „leaky pipeline“.

Kako se taj trend može promeniti? Koliko mogu da doprinesu dobri primeri i međusobna podrška?

Ja to radim, ali nisam jedina. Moji bivši studenti se isto tako ponašaju. Tako da se tu stvara ono što ja zovem moja akademska porodica.
Imala sam postdoktorantkinju, sada je njena studentkinja kod mene. Ta ista postdoktorantkinja je sada negde drugde, recimo u Italiji ili Engleskoj, i oni sada grade svoje karijere i podržavaju ljude oko sebe.
Mi jedni od drugih učimo, nema drugog načina da se to promeni.

Kako ocenjujete mogućnosti mladih naučnika i naučnica da se danas bave naukom u Srbiji, s obzirom na to da su ulaganja u nauku izuzetno niska?

U Srbiji je jako teško baviti se naukom, upravo zbog toga što ste rekli. Ali postoje još dva faktora. Prvi je to što nismo naročito uspešni u određivanju prioriteta. Uvek smo se širili na mnogo strana i pokušavali da radimo sve. To mogu samo najbogatije zemlje.

Vrlo je teško bilo, dok sam još bila u Srbiji, a i danas, da se dogovorimo i kažemo: „Evo, ovo je pet oblasti u kojima smo jaki, u kojima imamo kadar i opremu. Hajde da se udružimo i da se na to koncentrišemo.“ To nam je slaba tačka. A ja mislim da je to kritično. Jer ako malo para, malo opreme i malo ljudi razvlačite na mnogo oblasti, ne može ništa ozbiljno da se uradi.