Prljavi trikovi i lov na komuniste

Foto: Flickr

Američki Drajfus – slučaj koji je namestio Nikson

Slučaj Aldžera Hisa je jedna od najvećih kontroverzi moderne američke istorije. Pitanje da li je His bio sovjetski špijun ili ne, žestoko je podelilo američku intelektualnu elitu. Ni danas u SAD ne postoji jedinstveno mišljenje o tome.

Knjiga „Američki Drajfus – slučaj koji je namestio Nikson“ autorke Džoan Brejdi na vrlo upečatljiv način pokušava da objasni kako su dokazi protiv Hisa montirani od strane Ričarda Niksona (i ne samo od njega), kasnijeg američkog predsednika. Osuda Hisa je bila veoma značajna jer je omogućila Niksonu vrtoglavi uspon u američkoj politici; od opskurnog i javnosti nepoznatog kongresmena, postao je velika (medijska) zvezda. Uskoro je izabran u Senat, Ajzenhauer ga je 1953. godine odabrao za potpredsednika, da bi 1960. godine za dlaku izgubio od Kenedija, a za predsednika je biran dva puta: 1968. i 1972. godine.

 

Čistke na američki način

Priča o Hisu vraća čitaoca u period neposredno posle II svetskog rata iz koga su SAD izašle kao najmoćnija svetska sila. Iako su Amerikanci bili daleko ispred SSSR-a po svim pokazateljima, a posebno po vojno-industrijskom potencijalu (između ostalog jedini su imali atomsku bombu u to vreme), hladni rat je žestoko uzdrmao američko društvo iznutra.


Počele su „čistke“ levičara i komunista. Upravo je slučaj His otvorio prostor da budući senator Makarti pedesetih godina počne svoj neslavni lov na veštice u Stejt departmentu, koji je i danas poznat kao „makartizam“. Zanimljivo je da su kongresni istražitelji u lovu na „komuniste“ dolazili da ispituju čak i u američku ambasadu u Beogradu.


Postupke protiv „komunista“ u početku je vodio Komitet za antiameričke aktivnosti Predstavničkog doma. U američkom političkom sistemu parlamentarni komiteti imaju ovlašćenja da vode istrage uz pomoć plaćenih profesionalnih istražitelja. Svedoci su dužni da odgovaraju na (svakakva) pitanja; uskraćivanje odgovora je krivično delo „nepoštovanja Kongresa“, a pošto se izjave daju pod zakletvom, svaka neistina povlači teške kazne (po tom osnovu stradao je i His). 


U uzavreloj atmosferi „lova na komuniste“ sednice tog Komiteta su postale prava mala inkvizicija. Kongresmeni su mogli da pitaju svedoke šta god požele. Na tim saslušanjima nema sudije koji kontroliše da li je pitanje svedoku korektno ili ne, niti advokati mogu da intervenišu kao na sudu.

 

Ko god se našao na meti tog Komiteta, nije imao nimalo privlačan izbor. Ako se ne odazove, sleduje mu zatvorska kazna, ako se odazove, onda je prinuđen da odgovara i na krajnje neprijatna pitanja koja su mogla da dovedu do saslušanja i njegove porodice i prijatelje. Jedini izlaz za svedoka bilo je pozivanje na Peti amandman Ustava SAD (to se i danas koristi kada svedok ne želi da odgovorom sebi oteža poziciju). Ali pozivanje na „peti“ značilo je indirektno priznavanje krivice u javnosti, a to je, u uzavreloj atmosferi posle rata, povlačilo siguran gubitak posla.


Na meti se prvo našao Holivud u kome je u to doba radilo puno levičara. Pre slučaja His, Komitet je proganjao „holivudsku desetoricu“, grupu istaknutih režisera i scenarista koji su odbili da se pojave na saslušanju. Zbog uvrede Kongresa, svi su bili osuđeni na po godinu dana robije a dugo godina posle su bili na crnoj listi. Jedan od te desetorice bio je i čuveni scenarista Donald Trambo (obavezno treba pogledati istoimeni film) koji je posle robije morao da piše scenarije za filmove za bedne honorare pod tuđim imenom. 


Jedan od njih je dobio „Oskara“ koji je primio njegov kolega da bi se mnogo kasnije saznalo da je on pravi autor scenarija. Trambo je nekako rehabilitovan 1960. godine, tek pošto je za njega „zalegao“ Kirk Daglas. 


Od nekoliko stotina filmadžija koji su bili na crnim listama samo 10 odsto je ostalo da radi u branši. U toj grupi bio je na početku i Bertold Breht, ali on se očigledno uplašio kazne i svedočio je na sednici Komiteta (vrlo neslavno) da bi neposredno posle saslušanja napustio SAD.



Privlačnost komunizma između dva rata



U periodu između dva rata komunizam je mnogim mladim intelektualcima delovao veoma privlačno. Sovjetski Savez nije doživeo ekonomski krah kao Zapad 1929. godine koji je pratila dugotrajna „Velika depresija“, kao posledica sloma. Naprotiv, ubrzana industrijalizacija u SSSR-u delovala je kao uspešan model koji treba slediti u trenutku kada su svi ekonomski parametri u SAD godinama išli naniže. 


Druga ideologija koja se pokazivala nadmoćnijom u tridesetim godinama bio je nacizam koji je, takođe, mnogima delovao neuporedivo efikasnije nego ranjena liberalna ekonomija.


U to vreme komunistička partija SAD je bila legalna formacija i mnogi su intelektualci postali njeni članovi ili su bili otvoreni simpatizeri. Tek će Moskovski procesi i pakt „Molotov-Ribentrop“ dovesti do „hlađenja“ usijanih glava od komunizma (i pored toga, mnogi su ostali verni komunističkoj ideji). 


Tu zaluđenost komunizmom SSSR je dobro iskoristio i uspostavio je najbolju špijunsku mrežu na svetu. Inače, SAD su tek 1947. godine osnovale CIA kao svoju spoljno-obaveštajnu službu od delova vojne obaveštajne službe koja je formirana početkom rata. 


Brojni intelektualci su rado pristajali da špijuniraju za Sovjete. Najpoznatiji slučaj je „petorka sa Kembridža“ na čelu sa Kimom Filbijem.


His pravi karijeru za vreme „Nju dila“  



Američko društvo je počelo da izlazi iz duboke krize tek za vreme Ruzvelta (1933-1945). Njegov ekonomski program nazvan „Nju dil“ je znatno osnažio ulogu države. Formirane su mnogobrojne federalne agencije koje su počele da intervenišu u ekonomiji, prvenstveno sa velikim infrastrukturnim projektima. Privučen Ruzveltovim planovima, His napušta veoma uspešnu i lukrativnu advokatsku karijeru koja mu je bila predodređena kao briljantnom diplomcu sa Harvarda i pripadniku elitnih krugova sa Istočne obale, da bi se zaposlio u federalnoj administraciji.


U tom okruženju on brzo napreduje, da bi se krajem tridesetih godina našao u Stejt departmentu. Kao savetnik, uz Ruzvelta je prisutan i na Jalti, a posle preuzima organizaciju prve skupštine Ujedinjenih naroda u San Francisku 1945. godine (bio je i privremeni generalni sekretar). Uspeh konferencije u San Francisku od Hisa je napravio zvezdu. U Vašingtonu se smatralo da His vrlo lako u budućnosti može da postane državni sekretar. Na poziv Džona Fostera Dalsa (budući državni sekretar), His postaje predsednik Karnedžijeve fondacije za mir.

Čembers napada Hisa za izdaju

Antipod svega što je predstavljao His, bio je Viteker Čembers, ključni akter njegove propasti. Nasuprot visokog, elegantnog pripadnika elitnog sloja američkog društva, našao se nizak, neugledan, propali student. Čembers je, međutim, imao izuzetan talenat za pripovedanje i izmišljanje raznih priča, a to je uključivalo i česte promene svog imena i prezimena. 

Bio je i aktivan član komunističke partije sve do kraja tridesetih. Godinama je krpio kraj s krajem, menjajući slabo plaćene poslove, da bi se tek kasnije zaposlio u magazinu Tajm gde je do izraza došao njegov pripovedački talenat. Pred Komitetom je optužio Hisa da je bio član partije i da mu je davao poverljive dokumente, da bi ih Čembers prosleđivao ruskim obaveštajcima.

Umesto da sačeka da ga Komitet eventualno pozove i da se u tom slučaju pozove na „peti“, His je samoinicijativno uputio zahtev da svedoči. Pozivanjem na „peti“, kako su mu savetovali svi prijatelji, His bi izbegao sve rizike. Iako bi verovatno morao da napusti fondaciju - uvek je mogao da nastavi da se bavi advokaturom - on to nije hteo i odlučio je da se bori. 

Nevolje su počele na samom početku, jer je His u prvom (od brojnih) svedočenja tvrdio da ne poznaje Čembersa (koji je tridesetih godina koristio drugo ime). Nije ga prepoznao ni sa fotografije (u međuvremenu se ugojio 25 kilograma, obrijao brkove, pa nije ni „ličio na sebe“ iz tridesetih). 

His je delovao više nego ubedljivo na saslušanju. Svi su mislili da je slučaj gotov, osim mladog člana Komiteta Ričarda Niksona koji je osetio „krv“.  Formiran je poseban „potkomitet“ sa njim na čelu koji je počeo da istražuje da li His ili Čembers govore istinu.

His je prepoznao Čembersa kada je neposredno suočen sa njim, tvrdeći da je tada koristio drugo ime. Čembers je, inače, od Hisa nekoliko meseci iznajmljivao stan i His mu je dao na poklon da koristi svoj stari automobil marke „ford“.

Usledila su brojna saslušanja. Čembers je iznenada „pronašao“ i papire koje mu je His, navodno, davao da bi ih prosledio Sovjetima. U to doba, 1948. godine, His nije mogao biti neposredno optužen za špijunažu, pošto je to delo zastarevalo za pet godina, a Čembers je svedočio o aktivnostima iz tridesetih godina. Zato je tužilac optužio Hisa za krivokletstvo. 

Na prvom suđenju nije doneta odluka zbog podeljene porote, dok je na drugom suđenju osuđen na pet godina zatvora.

Posle osude proveo je tri i po godine u zatvoru i izgubio je zvanje advokata. Dugotrajni sudski procesi su osiromašili njegovu porodicu, pa je posle izlaska na slobodu morao da radi slabo plaćene poslove (bio je magacioner i sl.). 


Do kraja života (1996. godine) His je kategorički tvrdio da je nevin i više puta je pokušavao da obezbedi sudsku rehabilitaciju, ali u tome nije uspeo. Određeno olakšanje mu je doneo sramni pad Niksona posle afere „Votergejt“, kada je američka javnost sa užasavanjem saznala na kakve je sve manipulacije bio spreman Ričard Nikson, pa su mnogi počeli da dovode u pitanje i osudu Hisa.

Politička pozadina i medijska satanizacija



U borbi protiv Hisa, Nikson nije birao sredstva. Nikson se pokazao kao majstor za manipulaciju medijama i knjiga odlično prikazuje kako je vođen „medijski rat“. Novine su unapred obaveštavane o određenim poverljivim detaljima iz istrage uvek sa negativnom konotacijom. Hisove rečenice su „izvrtane“ ili menjane, a razni dokazi su pogrešno prezentovani. Na primer, His nije odbio detektor laži, ali je u novinama objavljeno da jeste. Takvih primera ima mnogo.

Posle pada Niksona, objavljene su trake koje je snimao dok je bio u Beloj kući. Na jednoj traci se čuje Nikson kako kaže da je „osudio Hisa u medijima, majstorski ih obmanjujući (medije)“. U suštini, i pre suđenja pred porotom za krivokletstvo, Nikson je uništio (do tada besprekornu) reputaciju Hisa.

Afera oko Hisa ima i političku pozadinu. Republikanci u SAD su još od 1933. godine bili izvan vlasti. Posle Ruzveltove smrti, došao je Truman koji nije bio popularan. Predsednički izbori su se održavali 1948. godine i istraga Komiteta protiv istaknutog člana demokratske administracije trebalo je da posluži u izbornoj kampanji. Međutim, iako su svi prognozirali ubedljivu pobedu republikanskog kandidata Djuia (čak je Čikago tribjun odštampao te noći naslovnu stranu sa „pobednikom Djuijem“), Truman je dobio te izbore, a republikanci su izgubili većinu u Kongresu.

His ipak nije Drajfus



Iako naslov knjige navodi čitaoca na paralelu sa aferom Drajfus u Francuskoj, treba reći da je danas potpuno jasno da je Drajfus nevin (u to niko više ne sumnja osim retkih teoretičara zavere). Hisov slučaj je mnogo kompleksniji i danas većina istoričara smatra da je His bio špijun.

Autorka knjige nije profesionalna istoričarka, ali je lično dobro poznavala Hisa, što daje dodatni značaj knjizi. Smatra da je Hisa, između ostalog, upropastila i arogancija i nadmenost koju je imao, tako karakteristična za elitu sa Istočne obale. 

I u njenoj porodici su bili proganjani. Muž čak nije mogao šezdesetih godina da dobije pasoš, tek posle intervencije, a pišući knjigu, saznala je i kako su njeni roditelji, kao levičarski orijentisani intelektualci, bili praćeni od strane FBI. Njihovi dosijei od po hiljadu i više strana su navodno uništeni, osim manjeg majčinog fajla. U knjizi je slučaj Hisa vešto prezentovan i biće zanimljiva svakom čitaocu koga zanimaju duboke podele u američkom društvu posle rata.

 


Do kraja života (1996. godine) His je kategorički tvrdio da je nevin i više puta je pokušavao da obezbedi sudsku rehabilitaciju, ali u tome nije uspeo. Određeno olakšanje mu je doneo sramni pad Niksona posle afere „Votergejt“, kada je američka javnost sa užasavanjem saznala na kakve je sve manipulacije bio spreman Ričard Nikson, pa su mnogi počeli da dovode u pitanje i osudu Hisa


Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.