Kada je nemački kancelar Olaf Šolc ovog leta doleteo u Beograd i stao pored predsednika Aleksandra Vučića objašnjavajući građanima Srbije sve blagodeti koje ih očekuju samo ako pristanu da kopaju litijum u dolini Jadra, njegov dolazak bio je politički dobro sračunat. Nemačka je jedan od najvećih investitora u Srbiji, njene kompanije zapošljavaju desetine hiljada ljudi širom naše zemlje, najveće je pojedinačno tržište za srpski izvoz, omiljena destinacija naših emigranata, a pojam nemački kvalitet urezan je decenijama u glavama ovdašnjih ljudi. Pa ipak, germanska zvezda poslednjih godina kao da gubi svoj sjaj. Potiskuje je nova, snažna sila u punom naletu, čija energija kao da nema kraja. Kina, do juče proizvodna baza i za nemačke auto-gigante i za američke proizvođače patika, najednom je postala konkurent i spoljnopolitički rival, šireći svoj uticaj od Afrike do Rusije, od Azije do samog srca Evropske unije. I svakako u Srbiji.

Kako se dogodilo da vodeća zemlja EU ispusti svoj doskora neprikosnoveni uticaj u Beogradu i ustupi mesto političkog i ekonomskog oslonca komunističkoj zemlji sa Dalekog istoka?