(Da li je) Krcun ubio Dražu

Dok smo mama i ja  raspakivali pitu sa višnjama, Đurić je povukao tatu u stranu da mu nešto kaže u poverenju. Kako je vetrić pirkao, tako mi je donosio odlomke njihovog razgovora. „Streljali smo preksinoć Dražu. Krcun ga upucao!“

Tata nije reagovao, ali sam mu po očima  video da ga je vest uznemirila. Posle duže stanke, Đurić je stidljivo prošaputao: „…Žao mi Draže!“

Pretrnuo sam i skoro ispustio zavežljaj sa pitom u pesak.

„Ne sme da ti bude žao. On je obrukao i vojsku i sve nas… Komandna odgovornost!“

Bio sam ubeđen da je tata to rekao Đuriću samo da bi ga utešio.

„Imaš pravo. On je izgubio kontrolu nad sopstvenim pokretom, a to je najgore za bilo kog komandanta.“

Gornji redovi, odlomak su iz drugog dopunjenog izdanja (Čigoja, 2024) autobiografskog romana „Goldberg i Rozalinda“, autora Ljubomira Anđelkovića (91), diplomate u penziji koji svojih desetak zanimljivih knjiga potpisuje književnom pseudonimom Kodjo Vangorski. Taj nadimak je sebi dodelio kad je tokom službovanja u Gani otkazao poslušnost Miloševićevom Beogradu i iz rezidencije se preselio u slam na obali u Akri, gde je počeo da piše i „izdaje“ na geštetneru izvučene priče o životu sirotinje među kojima je i sam živeo više godina, a sve to kasnije uobličio u knjige.

Dakle, u gornjim redovima on je pripovedač, tata je Vukašin Anđelković, novinar, predratni urednik agencije „Avala“ Dragog Stojadinovića, a iz ove knjige se može saznati da je jedno vreme bio šef pres biroa jedne od karađorđevićevskih vlada i još se dadne naslutiti da je kao francuski đak (posle prelaska Albanije) bio više od simpatizera francuskog pokreta otpora.

Đurić sa početka ove priče je general Ljubodrag koji je od poratnog komandanta Beograda, preko šefa Titovog kabineta dospeo do političkog uklanjanja posle Šestog kongresa 1952. u Zagrebu. I to, ali to je d(r)uga priča zbog zamerki na posleratnu „poburžeazenost“ doskorašnjih saboraca, a sve začinjeno „švalerskim“ podmetanjima njemu lično od strane partijskih funkcionera, što je Tita inspirisalo na „kongresnu“ upadicu „sklanjajte tog luđaka!“

Slučajno poznanstvo

Po knjizi iz koje se zna i da je rano obrazovani i inteligentni tad Ljuba, sad i Kodjo odmalena, na nagovor oca, vodio dnevnik koji sada „dorađuje“ bez suvišne „naknadne pameti“, Anđelkovići su se slučajno upoznali sa mladim generalom Đurićem. Bilo je to u leto 1946. na divljoj plaži na gornjem špicu Ade, gde je autor još pre rata dolazio sa banovobrdskom dečurlijom. Nije nevažno dodati da je poznanstvo preraslo u prijateljstvo i poverenje i zbog činjenice da je Ljubina tetka bila visoki funkcioner KPJ za Beograd u ilegali, što je Ljuba dečački ponosno odmah saopštio Đuriću. (Ta tetka ga je vodila kao pokriće sa sobom i u crkvu i u kuću Rajterovih tokom organizacije Titovog odlaska u partizane kad ga je čuo kako svira klavir, a što je u ovom časopisu, pored Kodjoovih „citata“ i iz drugih knjiga svojevremeno objavljeno u ovom časopisu – prim. B. A.)

Kontroverze, a više „teorije zavere“ o mestu i načinu pogubljenja Draže Mihailovića, decenijama se s vremena na vreme podgrevaju u našoj javnosti, pa je namera natpisnika ovih redova da ovim svedočenjem, koje s razlogom smatra uverljivim, ponudi čitaocima kao prilog za otklanjanje kontroverzi.

Dakle, piše Kodjo da su jednog dana porodično krenuli na kupanje na pomenuti špic do koga se ide „četiri kilometara Obrenovačkim drumom“ i nastavlja:

„Na drugom kilometru je bila Žuta kuća, odnosno policijska stanica od koje su se politički zatvorenici prevozili do zloglasnog zatvora na Adi, u kojem je i tata proveo gotovo  godinu dana za vreme okupacije.“

…

„Kada smo stigli do Žute kuće ugledali smo da je ispred nje  parkiran vojni džip. Pored džipa stajao je jedan partizanski oficir i razgovarao sa jednim… Onda nas je spazio i sa smeškom upitao „A kamo ste se uputili, dobri ljudi?“

Rekli su mu da idu na najbolje mesto za kupanje i on, koji je Ljubi „ličio na učitelja“, što je do rata i bio, ponudio se da ih poveze do tamo.

„Nego da se predstavim. Ja sam Ljubodrag Đurić, komandant Beograda.“

Posle ovih reči Ljuba se izleteo da je čuo za njega od tetke čije je konspirativno ime bilo drugarica Perka, pa je ispalo da ga dečak zna po dobrom iako je „znao da ga mnogi Beograđani nisu pominjali po dobrom“. Dalji razgovor se odvijao uz Vukašinovu uzdržanost, a kad je Đurić rekao da je učiteljevao u bugarskom selu Dukat na jugoistoku zemlje, „tata se osmelio, i probudio iz učmalosti i primetio: ’Napravljena je velika nepravda Bugarskoj kada smo im taj bosilegradski kraj oteli. Kad-tad Bugari će se pobuniti’.“

„Za divno čudo Đurić se složio“, piše Kodjo, a autor ovog teksta, iako izbegava komentare u ovoj rubrici, dodaje – sa iznenađujućom tezom:

„To je bila politika Karađorđevića. Želeli su da Srbiju prošire više nego što Srbija može da podnese. Isto je i sa Makedonijom, koju su proglasili Južnom  Srbijom, a da ne govorimo o Kosovu koje su na silu naseljavali srpskim bezemljašima, samo kako bi Kosovo opet postalo srpsko.“

„Zato smo mi uveli federalni sistem, a zalažemo se i da svaka nacija u našoj zemlji dobije neku vrstu samouprave“ – nastavio je da govori kao da je čitao iz udžbenika.

Druženje se nastavilo, a ubrzo je general Đurić rekao Vukašinu da ga Tito planira za diplomatiju i zamolio ga, kao francuskog đaka, da ga podučava francuski, što je ovaj prihvatio i za dve nedelje oni su se sprijateljili toliko da su se posle časova upuštali i u vrlo interesantne razgovore o politici. Koje je Ljuba ponekad, kad bi ga udaljili, prisluškivao iz druge sobe.

Povratak na sedamnaesti jul

Ali, mi se vraćamo Draži i Krcunu, koga je, inače, Đurić dobro poznavao i od pre rata, a u samom ratu i posle njega su tesno sarađivali.

„Đuriću, u sledeću sredu, sadamnaestog jula (1946. prim B. A.) je mojoj Veri rođendan, ajde gledaj da nađeš barem malo slobodnog vremena da odemo do gornjeg špica.“

U sredu nije mogao, ali je odgovorio da veruje da bi dvadesetog jula u subotu mogao da nađe nekog da ga zameni. I našli su se u subotu, ali je moglo da se primeti da je „u izuzetno lošem raspoloženju“. Ovaj pasus je važan, jer odgovara na pitanje – kad je bilo ono „preksinoć“ sa početka teksta, kad je Krcun ubio političkog protivnika koga je takođe poznavao. A neki tvrde i da je imao simpatija i razumevanja za njega. To je bio taj 17. jul, sreda!

…

Jedanaest godina kasnije na peronu železničke stanice, na polasku na studentski/studijski boravak u Londonu,Vukašin povali Ljubomira u stranu:

„Ovo moraš da znaš, jer, ako ja u međuvremenu umrem, tajna će otići sa mnom u grob. Ne znam da li se uopšte sećaš onog dana kada smo slavili mamin rođendan na gornjem špicu Ade Ciganlije…! Ono kad je bio s nama Ljubodrag Đurić“, pitao je otac, pa posle trenutaka kad je „ličilo da se dvoumi“, ipak rekao:

„Ljubodrag mi je  tom prilikom  poverio šta se  dogodilo sa Dražom..“

„Pa bio je streljan. I šta tu ima da bude tajna?“ Nervozno i pomalo bahato sam  uzvratio.

“Nije streljan, nego ga je Krcun ubio“!

„Pa to mu se na isto fata!“

„Nikada ti nećeš shvatiti političke finese. Nije isto ubiti i streljati. A ono što je najvažnije to je gde se to dogodilo. To je ono što ne sme da se zna! Znaš, za divno čudo, kod nas još uvek ima zanesenjaka koji bi na mestu Dražine pogibije napravili mesto hodočašća! Bez obzira što ti misliš da je ovo što ti govorim nevažno, ipak moram da kažem da se taj incident desio dvadesetak minuta pre nego što je, po sudskoj odluci, Draža trebalo da bude streljan i da se to dogodilo na levoj obali Save, oko tri stotine metara nizvodno od železničkog mosta. Tom incidentu je prisustvovalo šest nemačkih zarobljenika koji su iskopali grob, jedan podoficir KNOJ-a koji je te zarobljenike doveo, Ljubodrag koji bi trebalo da bude svedok izvršenja presude, i onaj njegov šofer.“

„Pa onda za čije babe zdravlje ja to treba da znam. Tu je Ljubodrag, pa neka se on o tome brine!“

„Ljubodraga su zakleli da to ne sme nikome da poveri i to baš iz razloga  koji sam ti maločas rekao! A ti se valjda sećaš koliko je Đurić bio disciplinovan.“

„ Pa zašto je on to tebi rekao?“

„Rekao mi je to pre nego što su ga zakleli.“

Tu nam se razgovor prekinuo, jer je otpravnik vozova podigao zastavicu.