RERI: Ulazimo u energetsku tranziciju sa upitnim kapacitetima EPS-a

Elektroprivreda Srbije snosi odgovornost za 41,6 odsto emisija ugljenika u Srbiji, a s obzirom na obaveze koje je država preuzela potpisivanjem članstva u Energetskoj zajednici (EZ) i Pariskim sporazumom, ovo preduzeće je i viđeno kao nosilac zelene tranzicije. S obzirom na trenutnu situaciju u toj kompaniji, kao i na prethodna iskustva sa svim ostalim „tranzicijama“ u ovim krajevima, velike su sumnje u sposobnosti EPS-a da sprovede ono što je zacrtano.

„Evropska unija (EU) završava sa ugljem u 2030. godini. Od tada će biti sve teže i mnogo manje mogućnosti u pogledu energetske tranzicije. Ukupna proizvodnja električne energije u periodu od 2013. godine do 2022. godine smanila se za 11,8 odsto. Uvoz struje u Srbiji porastao je za 188,5 odsto“, rekao je Mirko Popović, programski direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).

Zelena tranzicija o kojoj se toliko govori u Srbiji, ali u poslednjih tek godinu ili dve dana, bila je neminovna jer smo se obavezali pomenutim dokumentima.

Za ovu državu ceo prelazak na „zeleno“ dolazi u jednom specifičnom momentu kada je jasno da EPS već decenijama loše posluje, da niko nije ulagao u energetski sektor ili u zaštitu životne okoline svih tih decenija, a da Srbija takođe mora u cilju očuvanja ekonomske konkuretnosti da se povinuje sistemu CBAM i u narednom koraku i ETS sistemu.

Dodatno, ističu rokovi za mnoga postrojenja i odredbe koje treba ispuniti kako je i potpisano.

S obzirom da je Srbija što se tiče zagađenja od strane energetskog sektora u problemu već duže vreme, ova tranzicija bi pomogla i građanima, ali i ukupno privredi.

„EPS proizvodi na godišnjem nivou oko 27 do 28 miliona tona štetnih čestica. Kada se ovo pomnoži sa trenutnom cenom jedinice zagađenja od 65 evra po toni na tržištu (Dozvole EU za ugljenik), dolazi se do 1,625 milijardi evra. Podatak iz 2016. godine je da je trošak emitovanja emisija u Srbiji 1,68 milijardi evra godišnje. Ovaj trošak se može posmatrati kao investicija, na primer moglo bi se uloži u tehnološku transformaciju,“ navodi Popović.

Više problema je vezano za sve ove stavke, ali možda i najveći je da je kompanija EPS, nosilac te tranzicije, u poslednjih 20 godina nije bio sposoban ni da ostvari svoje planove za više od 50 do 60 odsto svake godine.

„Prema planu investicija za EPS je opredeljeno deset milijardi evra u sledećih deset godina, a od toga četiri milijarde evra za obnovljive izvore energije (OIE). U ovom planu su i već neke postojeće investicije. Ulazimo u zelenu traziciju sa upitnim kapacitetima EPS, da li oni mogu da sprovedu potrebene mere?“ kaže Slobodan Minić iz Fiskalnog saveta. Ovo telo je pratilo rad EPS-a duže od decenije.

Srbija, takođe, nije ni u ETS sistemu koji postoji još od 2005. godine u EU, a za pristup bi zemlja prvo trebala da prođe opsežne pregovore.

Što se tiče drugog mehanizma CBAM (Mehanizam za podešavanje granice ugljenika) on se odnosi na zemlje koje su van EU, na sve ono što se proizvodi u zemljji, uključujući tu i kompanije čiji proizvodi postaju skuplji ukoliko su sa teritorija koje emituju velike količine zagađenja. Za sada se o ovome samoizvaštava, a primena počinje 2026. godine

Takođe, prema rečima direktora RERI-ja, ugovor sa EZ je ugrožen jer nismo zatvorili postrojenja Morava I Kolubara za koje smo se obavezali da će biti van sistema na kraju prošle godine. Dodatno, pošto EZ očekuje i da smanjimo udeo proizvodnje struje iz uglja, ovaj datum se pominje u nekoliko dokumenata sa različitim interpretacijama.

U prilog EPS-u i njegovoj tranziciji ne ide ni podatak da se postrojenje za odsumporavanje koje je prvo instaliran u Kostolcu prema prvim merenjima pokazalo da ne radi kako treba jer se emisija sumpor dioksiada uvećala za 10 000 tona više nego ranije. Još jedno postrojenje je u aprilu ove godine ubačeno i u Nikola Tesla Blok A, ali se merenja za sumpor dioksid tek očekuju u martu naredne godine.

EPS jeste uvećao deo OIE iz kojih dobija struju i to na 41,58 odsto u prošloj godini, ali je takođe nacionalnim energetskim klimatskim planom se obavezao da do 2030 godine to bude na 45,2 odsto za proizvodnju struje iz OIE. Ovo podrazumeva investicije u nove tehnologije, jer sa druge strane Srbija se obavezala da će smanjiti i udeo struje koju dobija iz uglja „za do 25 odsto do 2030. godine.“