Šta nas očekuje u sledećoj godini

Uvek se postavlja pitanje na koji način oceniti ekonomske rezultate i perspektive države. U odnosu na to gde smo bili, u odnosu na druge ili u odnosu na ono što bismo mogli biti? Da li gledati kratkoročne, godišnje rezultate ili nazreti šta se valja iza brega – da li jačaju rizici ili se postavljaju temelji za višegodišnji uspeh?

Ekonomija Srbije me je u 2024. podsećala na FK Crvena zvezda. Voliš je, podržavaš, igra ligu šampiona, bude tu i poneka dobra igra i, ređe, pobeda, ali ne možeš da zažmuriš na način na koji se klub vodi i na nerazumevanje šta je to pravi uspeh i koji su preduslovi za njegovo postizanje. Dovođenje stranaca i prerana prodaja talenata iz sopstvene škole (čitaj: subvencionisanje stranih investitora i zanemarivanje potreba domaćih privrednika) daje sporadične i kratkoročne rezultate, po pravilu u okvirima očekivanja a nikako do gornje granice korišćenja potencijala. Nikako da se desi, što bi rekli fudbaleri, da  damo 120 odsto svojih mogućnosti i ostavimo srce na terenu.

Uvek se postavlja pitanje na koji način oceniti ekonomske rezultate i perspektive države. U odnosu na to gde smo bili, u odnosu na druge ili u odnosu na ono što bismo mogli biti? Da li gledati kratkoročne, godišnje rezultate ili nazreti šta se valja iza brega – da li jačaju rizici ili se postavljaju temelji za višegodišnji uspeh?

U zavisnosti iz kog ugla gledamo, imaćemo različite odgovore, ponekad i dijametralne, a da nigde nismo pogrešili. I zaista, aktuelni ekonomski trenutak u Srbiji ukazuje na sasvim solidne tekuće rezultate, ali i nedovoljne iz perspektive potreba i mogućnosti države.

Ako krenemo od verovatnih rezultata u 2025. u odnosu na 2024. godinu i pitamo se kako će privreda raditi a građani živeti, onda je odgovor da nas čeka bolja godina. Na to ukazuju projektovane dinamike privrednog rasta i potrošnje. Za početak, ono što se planira u ovom trenutku izgleda objektivno, i to je dobro, jer nisu retke situacije u kojima su zvanične projekcije bile isuviše optimistične. Sve se vrti oko četiri odsto realnog godišnjeg rasta. Nakon gotovo tolikog rasta u 2024, za 2025. planira se blago ubrzanje  – zvanična projekcija je 4,2 odsto, a s ovom procenom slažu se i relevantne međunarodne institucije. I potrošnja (u realnom smislu, iznad inflacije) trebalo bi da raste za malo preko četiri odsto. Dakle, privreda bi trebalo bolje da radi, a građani da više troše nego u 2024.

U poređenju s drugima, opet možemo da budemo zadovoljni. Rast Centralne i Istočne Evrope mogao bi u proseku da bude upola manji nego u Srbiji i ne postoji, zapravo, nijedna zemlja iz okruženja za koju se sada vidi da će brže da raste u 2025.

Mada, u istom tom poređenju s drugima, otkriva se da inflacija ostaje u Srbiji veći problem, pošto se mnogo zemalja Evrope i okruženja uspešnije bori s ovim problemom. Inflacija bi trebalo da se umanji i da u proseku u 2025. iznosi 3,5 odsto (nakon ovogodišnjih 4,7 odsto); rast cena, ali sporiji – neka uteha za građane.

S tim u vezi, da li ekonomska politika čini sve da suzbije inflaciju? Ne bi se reklo, s obzirom na to da nije ispunjena osnovna preporuka: kada je inflacija visoka, politika treba da bude restriktivna. Planira se, naime, povećanje fiskalnog deficita (sa 2,7 na tri odsto BDP-a u 2025), a to je ekspanzivna fiskalna politika i direktno povećanje tražnje koje deluje inflatorno. Javni prihodi i rashodi rastu za oko dva do tri poena BDP-a u odnosu na 2023, što pokazuje da država postaje sve prisutnija i skuplja.

Veličina države u pomenutom smislu postaće još važnija u 2025. godini. Vrednost javnog duga biće vruća ekonomska tema u celom svetu, pošto se države nisu uredile nakon ogromnih interventnih programa tokom kovida. Ako se stvarno ispostavi da je inflacija savladana neman, onda će se kao najveći makroekonomski izazov ispostaviti budžetske rupe i ogromni javni dugovi širom sveta (šest odsto BDP-a deficit i preko 100 odsto BDP-a javni dug u nizu razvijenih zemalja – a to je i za njih mnogo). U takvoj situaciji, bilo bi bolje da se domaće ekonomske vlasti pažljivije odnose prema javnim finansijama, naročito kada se ima u vidu da je inflacija u dobroj meri olakšala uklapanje u zacrtane ciljeve (jer se budžet lakše i brže puni kada cene dobara i usluga na tržištu rastu).

U Srbiji povećanje fiskalnog deficita u 2025. neće dovesti do vidljivih problema u javnim finansijama i, ne daj bože, potrebe da se preduzimaju rezovi sa socijalnim posledicama. Ali, ono što se ne vidi jesu propuštene prilike. Umesto što se fiskalni prostor iznova i iznova koristi za prekomerno povećanje tekućih rashoda (čime se doliva ulje na vatru inflacije) i za javne investicije (sada već sumnjive društvene opravdanosti), bilo bi bolje za buduće rezultate privrede i životni standard ljudi da se raspoloživi prostor iskoristi za rasterećenje privatnog sektora.

Najverovatnije je da će i u sledećoj godini devizni kurs biti na nepromenjenom nivou. Ne vide se razlozi za njegovu promenu. S jedne strane, priliv kapitala zadovoljava tražnju za devizama koja proističe iz negativnog salda međunarodne razmene i, s druge strane, preferencija ekonomske vlasti jeste stabilan devizni kurs na ovom nivou (otud intervencije NBS kad postoje pritisci da on opadne ili poraste ne tržištu). Dok stabilan kurs odgovara široj javnosti – jer primanja ispadaju veća u stranoj valuti i krediti manje opterećuju lične i poslovne finansije – stručna javnost je zabrinuta zbog ugrožavanja konkurentnosti izvoznika. Gotovo je neverovatno da izvoznici za jedan evro danas zarađuju pet odsto manje nego pre osam godina (prosečan kurs u 2016. bio je 123 dinara za evro), a da su u međuvremenu imali porast troškova za nekoliko desetina procenata. To ne može da ne ostavi posledice na duži rok – formira se struktura privrede naklonjene uvozu a ne izvozu.

Deficit tekućeg bilansa – kao mera te neravnoteže – raste na više od pet odsto BDP-a (i dvostruko je veći nego u 2023), pa ostaje otvoreno pitanje šta kada presahnu strane direktne investicije koje sada pokrivaju taj minus; samo neko vreme stabilnost će moći da se brani iz deviznih rezervi. Zbog svega prethodnog, važno je da se smanjuje zavisnost od deviza (povećanjem izvoza) i da se izgrađuje ambijent za investicije (a tu porast plata u evrima umanjuje atraktivnost domaćeg tržišta – pa bi promena kursa i u tom smislu pomogla).

A kada su vreme i razvoj u pitanju, tokom prethodne godine jedna činjenica me je posebno iznenadila: Nemačka je pre petnaest godina bila isto razvijena kao SAD (mereno bruto domaćim proizvodom po glavi stanovnika), da bi danas Amerika imala za više od 50 odsto veći dohodak po glavi od Nemačke! Na nivou jedne godine razlike u procentima rasta prolaze gotovo nezapaženo, a slika može potpuno da se promeni za samo deset, petnaest godina i zato je važno da se ne gubi vreme. Oku manje pažljivog posmatrača ekonomskih kretanja može da promakne još jedna država – Španija. Nakon što je u globalnoj krizi zaslužila slovo u akronimu PIGS (najgore države), u 2024. The Economist je proglasio za razvijenu zemlju s najboljim rezultatima. Rast Španije (veći od tri odsto) odskače od anemične evrozone, a rezultati proizlaze iz nečega što bi se moglo reformskim žargonom okarakterisati kao kratkoročne žrtve zarad dugoročnog uspeha.

Tekst sam hteo da započnem konstatacijom da je nedolično razmatrati da li bi procenti mogli biti pola poena viši ili niži u sveopštoj blokadi i, rekao bih, na civilizacijskoj raskrsnici u kojoj se nalazi naša zemlja. Iz poštovanja prema čitaocima kojima treba ponuditi još nešto od onoga s čime svakodnevno i intenzivno žive, tekst je išao putem standardnog ekonomskog prikaza. U oblasti ekonomije, poigravanje sa zakonom – proteklo bez mnogo buke, što je i razumljivo kada ima mnogo gorih posledica – u 2024. bilo je vidljivo kod fiskalnih pravila. Tek što je usvojeno fiskalno pravilo da budžetski deficit neće biti veći od 1,5 odsto BDP-a ako je javni dug veći od 45 odsto BDP-a, namera da se javna potrošnja ipak ne ograničava i da se ne držimo zakona kao pijan plota dovela je do toga da se primena pomenutog fiskalnog pravila odloži za 2029. Elegantno rešenje za rušenje zakona i dobre  prakse, nema šta.

Podsetiću na kraju da će prethodna godina ostati upamćena i po tome što je Nobelova nagrada za ekonomiju dodeljena za isticanje značaja vladavine prava i institucija za ekonomski prosperitet. Institucije su pravila igre koje uspostavlja državna administracija i svi ih se pridržavaju. Ako toga nema, na dugi rok država sigurno ne može da ispuni svoje potencijale. Dobro je što je fokus javnosti u Srbiji na  odgovornosti, pravu i institucijama. Rizik države i potencijalna nestabilnost se povećavaju, procesi odlučivanja i investiranja se usporavaju, pa blokada na kratak rok može da ugrozi stope rasta u sledećoj godini. Na duži rok sigurno deluje blagotvorno.