Uništavanje bez odgovornosti

Sa 958 miliona evra u 2023. godini, profit je u prošloj godini pao na svega 200 miliona evra. Pravi razlog za ovako veliki pad profita su problemi u proizvodnji struje. Pad proizvodnje je delom posledica prirodnih faktora na koje EPS nije mogao da utiče, ali došlo je i do problema u proizvodnji u termocentralama

Rezultati poslovanja Elektroprivrede Srbije (EPS) u 2024. godini pokazali su nagli pad profitabilnosti: sa 958 miliona evra u 2023. godini profit je pao na svega 200 miliona evra.

Poslovni planovi EPS-a su predviđali značajno veći profit: pre smene generalnog direktora Miroslava Tomaševića u maju 2023. godine, rukovodstvo kompanije je planiralo dobit u 2024. godini od 77 milijardi dinara (650 miliona evra). Novo rukovodstvo EPS-a sa Dušanom Živkovićem na čelu revidiralo je naniže planove, pa je predvidelo dobit od 54 milijarde dinara (460 miliona evra), a na kraju prošle godine dobit je bila više nego dvostruko niža čak i od revidiranih planova za prošlu godinu.

Rekordni profit EPS-a 2023. godine delom je bio posledica državne kompenzacije od blizu 300 miliona evra, date zato što je na osnovu odluka Vlade EPS tokom 2022. i 2023. prodavao struju privredi po cenama znatno ispod tržišnih.

Čak i ako ne računamo uplatu iz budžeta u 2023. godini, pad profita EPS-a je više nego zabrinjavajući. To se samo delimično može objasniti smanjenjem cene struje za industriju od nešto preko deset odsto, počev od sredine prošle godine (od jeseni je ta cena opet povećana). Cena struje za stanovništvo povećana je u 2023. godini za po osam odsto od 1. maja odnosno 1. novembra, a efekti tih poskupljenja pokazali su se u punom obimu tek u prihodima za prošlu godinu. Pored toga, ove zime su ukinuti popusti za stanovništvo koji su išli i do 30 odsto za potrošače koji su ostvarili uštedu u potrošnji struje u prethodne dve godine: to je takođe trebalo da poveća prihode EPS-a.

Podbačaj proizvodnje

Pravi razlog za ovako veliki pad profita su problemi u proizvodnji struje. Pad proizvodnje je delom posledica prirodnih faktora na koje EPS nije mogao da utiče, ali došlo je i do problema u proizvodnji u termocentralama.

Velika suša tokom leta dovela je do smanjenja proizvodnje struje iz hidroelektrana. Pored toga, visoke letnje temperature uticale su da potrošnja struje bude veća zbog rada klima-uređaja, što je dovelo do povećanog uvoza struje. Uvoz struje preko dana nije bio „skup“, jer su cene struje na tržištu u Evropi bile veoma niske zbog naglog povećanja kapaciteta solarnih elektrana, ali bi u večernjim satima cene otišle u nebesa, čak do 700-800 evra za megavat-sat, odnosno i više nego 10 puta skuplje nego za vreme dnevne svetlosti. Tu situaciju EPS je nekako „prevazišao“ povećanim radom hidroelektrana u večernjim satima.

Početkom zime eskalirali su problemi u termocentralama, čija je proizvodnja ključ za sigurnost u snabdevanju. Za to ima više razloga. U termocentrale se decenijama nije ozbiljnije ulagalo, kasni se sa otkrivanjem novih ležišta uglja, a ugalj koji se trenutno koristi sve je lošijeg kvaliteta (niže kalorijske vrednosti). Veliki broj termocentrala star je preko 50 godina, pa je proizvodnja u njima ne samo energetski neefikasna već i nepouzdana.

Tek krajem prethodnog leta, posle više od 30 godina na mrežu je povezan novi termoblok od 350 MW u Kostolcu (prvih nekoliko meseci blok je radio u probnom režimu).

Zato i nije čudno što je krajem godine došlo do problema: u decembru i januaru Srbija je bila prinuđena da u pojedinim trenucima uvozi čak i do trećine potrebne struje. Da je u Evropi vladala nestašica struje, to bi bio ogroman problem, ali u tom trenutku na tržištu je bilo raspoložive struje po povoljnim cenama, kako zbog relativno visokih temperatura na zapadu Evrope tako zbog i značajne proizvodnje struje od vetra na Severnom moru.

Problemi s proizvodnjom struje u termocentralama počeli su kada su u decembru pale veće količine snega, pa se povećala vlažnost uglja (ionako relativno lošeg kvaliteta) na deponijama, što je po svemu sudeći dovelo do prekida u proizvodnji na više agregata u obrenovačkim termoelektranama.

Nezahvalno je procenjivati da li bi bolje upravljanje elektranama u tim okolnostima sprečilo ispadanje pojedinih blokova u Obrenovcu i smanjilo gubitke u proizvodnji struje, ali je indikativno da je EPS „ćutao“ o razlozima velikog pada proizvodnje i enormnog uvoza struje i pored puštanja u rad novog bloka u Kostolcu.

Nevolje zbog sve gore kalorijske vrednosti (i sve manjih količina) domaćeg uglja rešiće se tek kada EPS počne punu eksploataciju novog kopa Radljevo u Kolubarskom basenu, ali nažalost ni tu stvari ne stoje dobro. Rok za postizanje punog kapaciteta ugljenokopa pomeren je sa jeseni ove na jesen sledeće godine. Razlozi za odlaganje nisu saopšteni javnosti, a šteta koju će EPS usled toga imati može biti i više od sto miliona evra, u zavisnosti od cene struje na tržištu i eventualnih problema u radu termoblokova u Obrenovcu.

Ambiciozni investicioni planovi zahtevaju velika sredstva

U toku ove godine očekuje se završetak gradnje vetroparka u Kostolcu, solarne elektrane Petka. EPS će početi revitalizaciju drugog agregata reverzibilne hidroelektrane Bajina Bašta, a planira se i revitalizacija blokova u termocentralama TENT B i Kostolac B.

Najveći „zalogaj“ za EPS bi trebalo da bude gradnja solara snage 1 GW sa baterijama snage 200 MW u saradnji sa „strateškim partnerima“, minornom američkom kompanijom UGT Renewables i južnokorejskom kompanijom Hyundai Engeneering. Tu investiciju od oko dve milijarde evra (a po iskustvu koje imamo sa „strateškim partnerima“ iz SAD nije isključeno ni da na kraju cena bude dvostruko veća), EPS-u je nametnuo državni vrh. Prvobitno je bilo planirano da se solarne elektrane finansiraju iz budžeta i onda predaju EPS-u, ali kako u budžetu za to nema prostora zbog finansiranja megalomanskog projekta EXPO 2027, EPS će sam morati da uzme kredit.

Time je država stavila EPS u veoma nezgodan položaj, primoravajući ga na gradnju (preskupih) solarnih elektrana koje inače nije planirao u tom obimu, niti mu je takva investicija u ovom trenutku neophodna. Štaviše, kompaniji su preko potrebne investicije mnogo značajnije za njeno poslovanje od solarnih elektrana, koje na našem podneblju mogu da proizvode struju oko 1.250 sati godišnje. Godina ima 8.760 sati, tako da solarne elektrane mogu da proizvode struju samo tokom 14 odsto vremena; sve ostalo vreme od solara nema nikakve koristi. To nije sve: zimi, kada se inače troši najviše struje, ima vrlo malo (ili nimalo) sunčeve svetlosti, što dodatno obesmišljava tu investiciju kao prioritetnu.

Troškovi gradnje solarnih elektrana sa pripadajućim baterijama ne bi trebalo da budu veći od milijardu evra, ali se „strateškom partneru“ po pravilu plaća mnogo više nego što bi se plaćalo u postupku redovne i otvorene javne nabavke.

Postupak izbora „strateškog partnera“ je inače „ostavština“ bivše ministarke Zorane Mihajlović, koja je tu nakaradnu proceduru prvo ugurala u propise o gradnji puteva, kako bi američki Behtel dobio posao izgradnje „Moravskog koridora“ (inače najskupljeg puta u zemlji), da bi je zatim unela i u zakone koji regulišu energetiku.

EPS treba da počne i da ulaže u gradnju nove reverzibilne hidroelektrane Bistrica, što će verovatno koštati oko milijardu evra. Izlišno je pominjati da je RHE Bistrica za EPS neuporedivo značajnija i važnija od solarnih elektrana, a pritom će koštati neuporedivo manje.

Pored tih već „izvesnih“ projekata, razmatra se i gradnja velike elektrane na gas snage 1GW u okolini Niša. I tu se EPS praktično ništa ne pita, jer predsednik Aleksandar Vučić to lično „ugovara“ sa Azerbejdžanom, kao što je radio i u slučaju solarnih elektrana sa Amerikancima.

Elektrane na gas imaju jednu „prednost“ u odnosu na elektrane na ugalj, a to je mogućnost da se brzo uključe i isključe, balansirajući tako nestalnu energiju iz sunca i vetra. Problem je u tome što Srbija nema gasa već mora da ga uvozi. Sa novom gasnom elektranom od 1GW Srbija bi postala izuzetno zavisna od uvoza gasa, a u ovom trenutku nemamo dovoljno gasnih skladišta ni za trenutne potrebe, a kamoli za rad tako velike elektrane. Dodatna nevolja je što je cena gasa ove zime dvostruko veća u odnosu na proleće; povoljan ugovor koji imamo sa Gaspromom ističe ovog proleća i veliko je pitanje da li će biti obnovljen. Gas iz Azerbejdžana koji Vučić namerava da povuče za rad te elektrane plaćaće se po tržišnim, izuzetno visokim cenama. Cena struje iz te elektrane biće višestruko skuplja od cene struje proizvedene od domaćeg uglja, pa se postavlja više nego logično pitanje o njenoj ekonomskoj opravdanosti. Ni to nije sve: gas, kao i ugalj, spada u fosilna goriva koja su proglašena nepoželjnim u Evropskoj uniji, pa ćemo i sa te strane trpeti pritisak da elektrane koje ih koriste prestanu sa radom do 2050. godine (a i ranije).

Za sve pobrojane investicije potrebna su velika kreditna zaduženja. Da bi EPS mogao da servisira nove kredite, neophodno je da ostvari znatno veći profit od 200 miliona evra. Alternativa je novo povećanje cene struje za stanovništvo (privreda ima mogućnosti da kupuje struju na tržištu mimo EPS-a, tako da je tu mogućnost poskupljenja ograničena).

Niko ne odgovara za loše rezultate

Finansijski izveštaji najbolje pokazuju pravo stanje kompanije. Dramatičan pad profitabilnosti u odnosu na prethodnu godinu, kao i u odnosu na plan poslovanja, rečito svedoči da se EPS suočava sa ozbiljnim problemima.

Nije zgoreg podsetiti da su i predsednik Vučić i resorni ministri (Zorana Mihajlović, pa Dubravka Đedović) najavljivali „čuda“ od transformacije EPS-a iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo. To „čudo“ se dogodilo u proleće 2023. godine, kada je formiran nov nadzorni odbor EPS-a gde su pored tri naša državljanina imenovana i tri „stručnjaka“ iz Norveške, uz predstavnika sindikata. I umesto da dođe do poboljšanja rada kompanije, ili makar veće transparentnosti u radu najvećeg i najvažnijeg državnog preduzeća, dogodilo se suprotno: EPS beleži pad proizvodnje i profitabilnosti, informacije o radu EPS-a su više nego oskudne, a članovi nadzornog odbora kao da su u zemlju propali.

U akcionarskom društvu koje neguje dobru korporativnu praksu ovako veliki podbačaj u finansijskim i proizvodnim rezultatima doveo bi do smene rukovodstva, osim ako ne bi bio opravdan ozbiljnim razlozima ili višom silom. Za loše rezultate poslovanja odgovarao bi ne samo direktor nego i nadzorni odbor; u Norveškoj bi posle ovakvih rezultata smenili sve članove uprave. Ali, kao što znamo, niti je iko odgovarao za ovako loše rezultate EPS-a, niti je javnosti dato adekvatno obrazloženje.

Naravno, nikakva „transformacija“ u akcionarsko društvo sama po sebi neće dati rezultate dokle god se država meša u rad preduzeća. Trenutno rukovodstvo EPS-a ne može da se „odupre“ pritiscima; to nije nikakvo čudo, jer je prethodni direktor EPS-a Miroslav Tomašević, koji je ostvario veoma dobre rezultate, smenjen bez obrazloženja na prvoj sednici novog nadzornog odbora, a da se ti „stručnjaci“ nisu ni međusobno upoznali.