ANALIZA: Bregzit je ogolio slabosti globalizacije, hoće li svet izvući pouke?

Globalne elite primorane su u ovom trenutku izvesti zaključke i delovati poučeni krucijalnom lekcijom Bregzita. Za razliku od slatkorečivih pretpostavki, globalizacija kapitala, trgovine i migracijski priliv nisu „dobri za svakoga.“ 

Ako se ne pozabavimo njihovim negativnim učincima, Bregzit neće biti njihova poslednja – ili najgora – posledica. Neto migracija u Britaniju bila je blizu nule tokom ranih 1990-ih.

Počela je da raste kasnije tokom te dekade i ubrzano se povećala nakon što se osam prethodno komunističkih zemalja pridružilo Evropskoj uniji 2004. godine, kad se Britanija – za razliku od, recimo, Francuske i Nemačke – odrekla svog prava na uvođenje sedmogodišnjeg odlaganja pre dopuštanja slobodnog kretanja ljudi iz novih zemalja članica. Prošle godine je neto imigracija iznosila 333.000, a ukupno stanovništvo poraslo je za oko 500.000. Verodostojne prognoze nagoveštaju da bi stanovništvo Velike Britanije, koje trenutno iznosi 64 miliona, moglo da premaši 80 miliona do polovine veka.

Slaba javna ulaganja

Migracija nesumnjivo donosi brojne blagodati – London je prekrasan grad, delimično zato što se smatra jednim kozmopolitskim kazanom različitih kultura. Međutim, kao što je Povereništvo za ekonomska pitanja Gornjeg doma Parlamenta tvrdilo još davne 2008. godine, imigracija velikih razmera nanela je brojnim ljudima znatnu štetu. Konkretan uticaj migracije na plate predmet je žučnih rasprava među ekonomistima, ali ni jedna ekonomija ne može da se nosi sa naglim porastom ponude radne snage bez barem nekih nepovoljnih posledica barem među nekim grupama „domaćih“ radnika.

Iznenadni porast stanovništva, često koncentrisan na određenim lokacijama, takođe će dovesti do prenapregnosti ključnih javnih usluga, poput obrazovanja i zdravstvene zaštite, osim u slučaju ako bude kompenzovan dobro isplaniranim i dobro finansiranim porastom javnih ulaganja. U Velikoj Britaniji nije došlo do takvih ulaganja. U Engleskoj – koja se takmiči sa Holandijom u najvećoj gustini stanovništva u Evropi – postoji bojazan među brojnim stanovnicima da će dodatno stanovništvo doneti nepoželjna opterećenja voljenom kraju.

To je uzrokovalo žestoko protivljenje značajnom novom razvoju infrastrukture, sa neizbežnim posledicama u vidu beskrajnih odlaganja, povećanja troškova ili trajnim ogorčenjem. Posledično, bilo je očekivano da će povećana migracija u Veliku Britaniju dovesti do političke reakcije. 

Ta reakcija delimično je odražavala ksenofobiju, koju je raspirivalo svesno preterivanje: recimo, zagovornici kampanje za napuštanje Evropske unije, lažno su objavili da će Turska, sa svojim velikim i brzo rastućim stanovništvom ubrzo ući u Evropsku uniju bez britanskog odobrenja. Ali laži su bile efikasne jer su se nadogradile na zrnce istine i stoga što je odbijanje priznavanja te istine samo intenziviralo populističku reakciju.

Nesposobni upravljači

Zaista, suočeni sa rastućim bojaznima vezanim za migraciju, političari establišmenta i ekonomisti akademici reagovali su ili odbacivanjem bojazni kao prikrivenog rasizma ili poricanjem da su nepovoljne prilike uopšte postojale; u svakom slučaju, milioni građana očito su patili od lažne svesti. No, ako barem neki ljudi pate zbog stvarnih problema, predavanja o pogodnostima migracije samo će ih dodatno razbesneti. Neuspeh kampanje za ostanak u Evropskoj uniji u Velikoj Britaniji da opovrgne bojazni o migraciji odražava nesposobnost širih razmera globalnih elita da uvere ljude da je slobodno kretanje kapitala, robe i ljudi generalno dobro za svakoga.

Realno, to nije tako, a objašnjenja se mogu dobiti uz pomoć valjane ekonomije. Prema ekonomskoj teoriji, svaka od te tri slobode može povećati veličinu globalnog kolača. Ali ekonomska teorija nam takođe govori da će neizbežno biti i gubitnika i pobednika, te će liberalizacija i globalizacija biti dobre za svakoga samo ako pobednici obeštete gubitnike. 

Širom sveta do danas je bilo vrlo malo obeštećenja. U SAD-u, najveći budući izazov verovatno će biti uticaj trgovine, a ne migracija, jer bi se razdoblje priliva stanovništva velikih razmera iz Latinske Amerike moglo uskoro privesti kraju, dok stope fertiliteta beleže silazno kretanje i stabilizuju stanovništvo širom tog regiona.

Paradoksalno, američki predsednički kandidat Donald Tramp uspeo je da pridobije podršku za svoj apsurdni plan o izgradnji zida duž granice s Meksikom u trenutku u kojem neto migracija iz Meksika postaje negativna. Njegova tvrdnja da su brojni američki radnici patili – i mogli bi još dodatno patiti – zbog slobodne trgovine dovela je do emocionalne reakcije, jer je ona delimično istinita. Ako američki politički sistem ne uspe da pronađe efikasnu političku reakciju na takvu stvarnost, verovatno je da će se populističko odbijanje slobodne trgovine u kombinaciji s antagonizmom još dodatno osnažiti.

Izazovi za Evropu

Sa druge strane u Evropi će migracija biti veliki izazov u budućnosti i to ne u tolikoj meri unutar EU već izvan nje. Prema Ujedinjenim nacijama, stanovništvo Afrike moglo bi da poraste sa trenutnih 1,2 milijardi i premaši 4,3 milijarde do 2100. Ako to povećanje ne bude propraćeno rastućim prosperitetom i brzom ekspanzijom prilika za zapošljavanje, veliki i kontinuirani migracijski prilivi širom Sredozemlja postaće neizbežni.

Cela Evropa je zato suočena sa dva enormna izazova: pomoć oko podsticanja privrednog razvoja u Africi i na Bliskom istoku i izlaženje na kraj na najbolji mogući način sa značajnim migracijskim prilivima do kojih će neizbežno doći, sa znatnim nepovoljnim posledicama za neke građane. 

Rešavanje tih izazova nalaže koordiniranu reakciju na nivou Evrope i zaista je šteta što će Britanija od sada igrati znatno manju ulogu u oblikovanju zajedničkih evropskih težnji. Ako ovaj deprimirajući rezultat može doneti bilo šta dobro, to je onda činjenica da se čuo poziv na uzbunu, koji nas sve upozorava na nedostatke globalizacije. Ako ti nedostaci ne budu prepoznati i uzeti u obzir, protivreakcija koja je podstakla Bregzit poprimiće još veće razmere.