Ekonomske preporuke Libeka novoj premijerki Vlade: Odgovorno do prosperiteta građana

Libertarijanski klub Libek izneo je niz preporuka novoj premijerki Vlade Ani Brnabić, koje bi mogle pomoći poboljšanju životnog standarda građana i boljem funkcionisanju države. Oni su detaljno analizirali svaki segment i izneli niz korisnih predloga na koji način se one mogu najbolje urediti.  

Odgovorno do prosperiteta građana

Ove oblasti mogu se podeliti na nastavak fiskalne racionalizacije i ubrzanje ekonomskih reformi, kroz sveobuhvatnu reformu javne uprave i povećanje efikasnosti javnog sektora, izgradnju efikasnih tržišnih institucija i smanjenje poreskog opterećenja privrede i građana. 

„Pozdravljamo zdrave najave buduće premijerke iz ekspozea po pitanju restrukturiranja privrede, reforme javne uprave i posebno smanjenja nameta na rad, mere koju Libek odavno predlaže“, navodi se u saopštenju Libek-a.

Ovo su njihove kratke preporuke i najvažniji prioriteti:

– Reforma preduzeća, smanjenje fiskalnog rizika – da reformiše javna preduzeća da bi ona napokon počela da posluju na efikasan način i da bi se umanjili fiskalni rizici koji nastaju njihovim poslovanjem, uz paletu mogućih opcija od manjinske, do potpune privatizacije.

– Prodaja preduzeća u državnom vlasništvu koja posluju na tržištima sa konkurencijom.

– Rešavanje pitanja nekadašnjih preduzeća u restruktuiranju, bilo privatizacijom bilo stečajem.

– Zadržavanje plata i penzija na ovom nivou dok se za to ne stvori fiskalni prostor – eliminisanjem deficita i smanjenjem javnog duga.

– Smanjenje javne potrošnje na nivo od 40% BDP-a ili ispod.

– Smanjenje tekućih, a povećanje kapitalnih rashoda za infrastrukturu.

– Dubinska reforma javne administracije, ali i zdravstva i prosvete, uz racionalizaciju broja zaposlenih uz sektorske funkcionalne analize i uvođenjem sistema finansiranja per capita ili prema nivou i kvalitetu pruženih usluga.

– Jačanje vladavine prava promenom načina izbora sudija i tužilaca, kao i sprovođenje drugih neophodnih mera u ovoj oblasti.

– Smanjenje broj parafiskalnih nameta i njihov obuhvat.

– Smanjenje nameta na rad sa trenutnih 38,9% na prosečnu platu, na 33% ukupnih troškova angažovanja radnika.

Fiskalna racionalizacija

Neophodno je smanjiti nivo javne potrošnje u Srbiji, koja je neumereno visoka i iznosi 45,4% BDP-a u 2016, naročito u poređenju sa drugim bivšim zemljama u tranziciji regionalni prosek javne potrošnje – u koji takođe ulaze i druge države sa predimenzioniranim javnim sektorom iznosi 39% BDP-a. 

Srbija, uz rame sa drugim post-jugoslovenskim zemljama i Mađarskom, može se okarakterisati kao nezrela država blagostanja – veliki deo stvorenog kolača se deli, iako je sam taj kolač jako mali. 

Umesto toga, pažnju treba usmeriti ne prema raspodeli postojećeg, već prema kreiranju novog bogatstva.

„Javnu potrošnju stoga treba racionalizovati: da se poveća efikasnost pružanja javnih usluga a javna potrošnja za te namene smanji na nivo od barem 40% BDP-a, što znači smanjenje javnih rashoda u konsolidovanom bilansu za oko jednu desetinu trenutnog iznosa. Neophodno je eliminisati budžetski deficit, da bi se obezbedilo da odnos javnog duga prema BDP-u nastavi da se smanjuje sve dok se javni dug ne dovede na nivo koji neće predstavljati pretnju po javne finansije u slučaju da dođe do nekog negativnog ekonomskog šoka, kao što je izbijanje neke nove krize. Javni dug stoga mora se umanjiti na nivo koji je zacrtan u fiskalnim pravilima, od 45% BDP-a, ne računajući troškove za sprovođenje restitucije“, navodi se u saopštenju Libek-a.

Dosadašnje politike fiskalne konsolidacije treba pretvoriti u mere fiskalne racionalizacije: njihov cilj ne treba da bude sprečavanje krize javnog duga, već kreiranje države po meri građana Srbije, kao racionalnog servisa za njihove potrebe. Za ovo su neophodne mnogo dublje reforme od samo onih koje se tiču administracije na centralnom i lokalnom nivou: pažnja se mora posvetiti drugim velikim javnim sistemima – prvenstveno prosveti i zdravstvu.

Fiskalnu konsolidaciju moguće je postići setom mera kojim bi se povećala efikasnost javnih preduzeća, putem uključivanja manjinskih ili većinskih privatnih investitora, privatizacijom preduzeća u državnom vlasništvu koja posluju na konkurentnim tržištima, što bi povećalo javne prihode od dividendi i usled efikasnijeg poslovanja, a značajno smanjilo rashode za subvencije. 

„Eventualne prihode od privatizacije trebalo bi usmeriti na prevremenu otplatu dela javnog duga, što bi smanjilo buduće rashode za kamate. Ne treba bežati od pokretanja stečaja onih preduzeća koja ne posluju rentabilno, a za koja ne postoji interes da budu privatizovana – ona predstavljaju kamen o vratu privrede u Srbiji i služe samo kao ventil za kupovinu socijalnog mira. Umesto toga, potrebno je kreirati ambijent u kome će doći do novog zapošljavanja. Dodatne oblasti ušteda tiču se racionalizacije broja zaposlenih koji plate primaju iz javnih izbora, što je moguće pod uslovom da se smanje administrativni zahtevi i pojednostave procedure, ali glavne uštede moguće je napraviti u školstvu i zdravstvu, uz promene načina finansiranja javnih usluga gde više odgovara finansiranje prema broju korisnika – per capita“, navodi se.

II Politike za prosperitet

Projektovani ekonomski rast u Srbiji nije zadovoljavajući, stoga su potrebni ozbiljni reformski potezi da bi se on pospešio. Ekonomski rast Srbije nizak je u odnosu na zemlje iz okruženja: koliko se realizuju predviđene stope rasta Srbija će 2017. imati viši rast jedino od Hrvatske Bugarske, dok ostale zemlje već uglavnom godinama beleže viši ekonomski rast. 

Takođe, Srbija je jedna od retkih zemalja od okruženja koja je tokom prethodne decenije od prelivanja krize 2008 doživela ekonomsku stagnaciju. Ostvareni ekonomski rast koji je bio viši od očekivanog u 2016. delimično je posledica eksternih faktora, kao što su niska cena energenata, monetarne politike Evropske centralne banke, relativno dobre poljoprivredne sezone i nešto većeg rasta privreda najvećih trgovinskih partnera iz EU – što su sve faktori na koje se ne može dugoročno osloniti.

Glavni razlog za niske stope rasta je loše privredno okruženje, usled ne samo viskoih poreskih stopa neophodnih za finansiranje neumerene javne potrošnje, već pre svega zbog pravne nesigurnosti, niske zaštite imovinskih prava, visokih administrativnih troškova poslovanja, nefunkcionalnog rada državnih institucija i visokog nivoa korupcije. 

Najvažnije državna institucija, pored sudova, u ovoj oblasti je Poreska uprava, kojoj je neophodna detaljna transformacija koju bi pratili i značajna promena poreskih propisa da bi oni bili jednostavniji i jasniji za primenu. Nizak kvalitet javne infrastrukture je još jedan od značajnih faktora koji ograničavaju rast javnog sektora – što je moguće popraviti većim državnim izdvajanjima za kapitalne rashode nauštrb tekućih, većim uključivanjem privatnog sektora putem koncesija i javno-privatnih partnerstava. 

„Pored toga, nivo opterećenja privrednih subjekata u Srbiji poreskim nametima je jako visoko: od kojih na poslovanje mikro, malih i srednjih preduzeća i preduzetnika posebno negativno utiču nameti na rad porezi i socijalni doprinosi te oni direktno doprinose visokoj stopi nezaposlenosti – naročito među mladima i osobama sa nižim kvalifikacijama ili radu u neformalnoj ekonomiji. Drugi akutni problem predstavljaju parafiskalni nameti, kojih je izbrojano preko 400 što nije ni zvaničan ni konačan spisak. Prvi korak u dobrom pravcu rasterećenja privrede bio bi revidiranje broja parafiskalnih nameta i uvođenja sistema u ovu oblast koju trenutno karakteriše anarhija, promenom načina njihovog određivanja i njihovih iznosa. Drugi korak trebalo bi da bude smanjenje nameta na rad sa trenutno visokog nivoa od 38,9% ukupnih troškova poslodavca na nivo koji je primereniji mogućnostima privrede. Ove dve mere, uz reformu javne uprave i javnih preduzeća, stvorile bi osnovu za povećanje investicija, što bi doprinelo ekonomskom rastu, stvarajući preduslove za ras zapošljavanja, produktivnosti i zarada“, piše u saopštenju.

Polazno stanje – 2017.

Privreda Srbije nalazi se u lošem stanju, što se ogleda najviše u niskom životnom standardu njenih građana. Tek krajem 2016. BDP Srbije prevazišao je vrednost koju je beležio pre krize 2008. godine. Protekla decenija stoga se može smatrati ekonomski izgubljenom. 

Posebno zabrinjava stanje u javnim preduzećima, čije loše poslovanje postaje rizik ne samo po javne finansije, nego i po budući ekonomski razvoj: rast u prvom kvartalu niži je od očekivanog delimično i usled velikog smanjenja proizvodnje struje i njenog uvoza.

„Stanje na tržištu rada i dalje je veoma nepovoljno sa visokom stopom nezaposlenosti, naročito među mladima, uz visok udeo rada na crno i niže stope aktivnosti nego u EU. Da bi se stanje na tržištu rada poboljšalo, neophodan je mnogo veći rast, i to onaj koji će biti raspoređen širom većeg broja privrednih oblasti. Fiskalna racionalizacija, izgradnja institucija i poboljšanje privrednog ambijenta i pored izvesnih pomaka, privredni ambijent u zemlji i dalje nije povoljan za poslovanje“, kažu u Libeku. 

Na to pokazuje i nivo investicija u zemlji koji je, iako u malom porastu u odnosu na prethodne godine, i dalje značajno ispod zemalja regiona. 

Nizak nivo investicija i domaćih i stranih, pored toga što ukazuje na to da investitori ne smatraju trenutno okruženje pogodnim za poslovanje, ukazuje i na to da će ekonomski rast u budućim godinama biti ograničen. 

Održiv rast zasniva se na prethodnom rastu investicija, povećanju proizvodnje i izvoza, nakon čega sledi povećanje privatne potrošnje, a naposletku i javne usled povećanja poreskih prihoda. 

Obrnut redosled koji je često primenjivan u Srbiji jeste kratkoročno moguć, ali nije dugoročno održiv.

„Iako je došlo do poboljšanja stanja u oblasti javnih investicija, one su i dalje ispod nivoa zemalja u okruženju. Pored niskog nivoa investicija, problem predstavlja i njihovo upravljanje, pošto se često probijaju rokovi, kasni se sa planskom dokumentacijom ili otkupom zemljišta, a ne postoji javni sistem analize isplativosti investicija, usled toga se sredstva za infrastrukturu realizuju sporo i neefikasno“, navodi se u saopštenju. 

Loše stanje u infrastrukturi još jedan je od faktora koji ograničavaju ekonomski rast: međutim u domenu javnih investicija najveća pažnja poklanja se investicijama u putnu infrastrukturu, dok se druge oblasti zanemaruju, kao i investicije lokalnih samouprava i javnih preduzeća. 

Rešenje se nalazi u promeni strukture javnih rashoda tako da se poveća udeo kapitalnih rashoda, nauštrb tekućih rashoda, sa prošlogodišnjih 139,3 milijardi dinara ili 3,3% BDP-a na prosek evropskih zemalja od 4,5%. Pored samog povećanja javnih investicija, potrebno je i njihovo adekvatnije planiranje i izvršavanje – usled slabih administrativnih kapaciteta trenutna apsorpcija javnih investicija je niska, a proces planiranja i izvršavanja javnih investicija potrebno je depolitizovati i usmeriti najpre u one projekte koji prate spremne i verodostojne analize povraćaja sredstava, da bi se minimizovao politički uticaj na donošenje ovih stručnih odluka, i kreirao podsticajni ambijent koji bi stimulisao nove privatne investicije smanjenjem troškova transporta i komunikacije.

„Javna potrošnja u Srbiji i dalje je neumereno visoka, u odnosu na zemlje sa sličnim nivoom razvoja. Visoka budžetska potrošnja, koja nije praćena mogućnošću prikupljanja dovoljnih poreskih prihoda, dovela je do visokih budžetskih deficita koji su doveli do eksplozije rasta javnog duga. Ovako visok nivo javnog duga odavno je probio zakonom propisanu granicu od 45% BDP-a. Pored samog kršenja zakona, mnogo važnije su moguće posledice ovako visokog javnog duga – niži nivo budućeg rasta i razvoja usled visokih sredstava namenjenih za njegovu otplatu. Sredstva za otplatu kamata dostigla su sumu koja je gotovo jednaka svim javnim rashodima za obrazovanje – sektor sa skoro milion korisnika primarno, sekundarno i tercijarno obrazovanje, i 100 000 zaposlenih“, navodi se.

Ovako visok nivo zaduživanja preti pojavom dužničke krize, ukoliko dođe do nekog novog eksternog negativnog šoka. Izbijanje još jedne krize Srbiju bi vrlo brzo dovelo do bankrota. Istovremeno, veliki broj mera iz programa stabilizacije sa MMF-om kasni, ili one još uvek nisu dale jasne rezultate, restrukturiranje javnih preduzeća, racionalizacija javne uprave, dok postoje neki drugi mogući fiskalni rizici koji mogu da dovedu do novih javnih rashoda kao što su preduzeća u restrukturiranju, podizanje plata i penzija, povećani rashodi za kamate. 

Nestabilne javne finansije upućuju na više poreske stope u budućnosti, što negativno utiče na nivo investicija, koje su već nedovoljne. Snažna i kredibilna fiskalna racionalizacija putem smanjenja najmanje produktivnih delova javne potrošnje

pozitivno bi uticala na ekonomski rast u srednjem i dugom roku, a otklonila bi i visoki rizik od pojave krize javnih finansija. 

„Republika Srbije se svake godine visoko zadužuje za otplatu glavnice ranije preuzetih obaveza, a pored toga još i za pokrivanje trenutnog budžetskog deficita. U 2017. na naplatu dospeva oko 6,4 milijarde evra glavnice kreditorima, za šta će morati dodatno da se zaduži, kao i u narednim godinama u kojima će ova suma nastaviti da raste. Bez sređivanja ovih problema, zaduživanje prodajom državnih hartija od vrednosti će biti sve teže i skuplje, u skladu sa rastom rizika da Republika Srbija neće biti u stanju da ispoštuje svoje preuzete obaveze, što će uticati na povećanje troškova za kamate“, dodaje se u saopštenju.

Jako važan korak je i izgradnja institucija – bez snažnih tržišnih institucija, tržište ne može normalno da funkcioniše i da dovede do najefikasnije alokacije resursa. 

Vladavina prava je verovatno najvažnija oblast u kome je neophodno poboljšanje. Pravosudni sistem u Srbiji je već dugi niz godina spor i neefikasan – i što je mnogo važnije, pod snažnim uticajem političkih i drugih vainstitucionalnih činilaca, pa se ne može tvrditi da je u Srbiji u dovoljnoj meri prisutna institucija vladavine prava. 

„Ovome direktno u prilog ide i rad zakonodavne vlasti koja usvaja zakone bez pratećih podzakonskih akata, čije donošenje kasni mesecima pa čak i godinama, što onemogućava njihovu adekvatnu primenu. Pravne nedoslednosti – slučajevi u kojima se sudske odluke razlikuju i pored veoma sličnih ili identičnih okolnosti su i dalje primetne. Kako je reforma sudstva iz 2012. dala veoma loše rezultate, a potezi predvišeni Nacionalnom strategijom za reformu pravosuđa nisu dubinski, neophodne su ozbiljnije promene u oblasti pravosuđa“.

Javna uprava, u širokom smislu, računajući ceo javni sektor, a ne samo državnu upravu, u Srbiji je veoma neefikasna u svom radu – sa jedne strane je skupa jer ima višak kadrova, dok su sa druge strane njeni rezultati nedovoljnog kvaliteta. Racionalizacija javne uprave ne treba se voditi samo mogućim uštedama smanjenjem broja ljudi na platnom spisku – iako to jeste važno, jer je jedno od retkih mesta gde je moguće napraviti znatne uštede radi smanjenja javne potrošnje. Međutim, racionalizacija se mora voditi u svetlu definisanja toga šta je zaista opravdano zadatak i dužnost države, a šta nije iako se time trenutno bavi.

Rasterećenje privrede i građana radi podsticanja ekonomskog rasta moguće je samo nakon uspešno završene fiskalne racionalizacije. 

Prvo, smanjenje poreza u zemlji u kojoj ne postoji fiskalni prostor za tako nešto dovelo bi do urušavanja već fragilnih javnih finansija. 

Drugo, bez poboljšanja institucionalnog okvira i unapređenja privrednog ambijenta ovakav potez ne bi dao dovoljan podsticaj privrednim subjektima koji bi doveo do novih investicija i zapošljavanja. Prvi korak u rastrećenju privrede i građanja koji bi dao dodatan podsticaj za zapošljavanje je smanjenje poreza ili socijalnih doprinosa na prihode od rada. Nivo opterećenja zarada u Srbiji je visoko, u proseku zemalja u regionu ali značajno više nego u Albaniji, Makedoniji, Bugarskoj ili Turskoj. 

Smanjenje visokog poreskog klina na zarade sa trenutnih preko 38,9% na nivo približan onome u Bugarskoj ili Makedoniji imao bi značajan uticaj na sektor domaćih malih i srednjih preduzeća i preduzetnike, što bi trebalo da omogući otvaranje preko 25 000 novih radnih mesta.

Smanjenje nameta na rad podrazumeva i dodatno smanjenje javnih prihoda od oko 2% BDP-a, usled smanjenja doprinosa. Da bi do ovog koraka došlo, takođe je neophodno smanjiti tekuće javne rashode u tom iznosu, da bi ova reforma ostala održiva.

Drugi korak u rastrećenju privrede trebalo bi da bude smanjenje opterećenja parafiskalnim nametima, putem revizije njihovog broja i oblika, načina na koji se određuje njihova visina i čiji su to izvorni prihodi. 

Stoga je neke od ovih nameta putem izmena Zakona o taksama i Zakona o javnim naknadama, koji bi trebalo izmeniti i na takav način kojim bi se garantovalo da je za uvođenje bilo kakvog novog nameta koji nije čisto fiskalnog karaktera neophodna promena ovog zakona, potrebno u potpunosti ukinuti, neke prebaciti na nivo lokalnih samouprava uz određivanje minimalne i maksimalne stope, a nekima drugačije odrediti način određivanja da bi njihova visina bila adekvatnija razlozima zašto su ustanovljeni. 

„Neophodno je povećati transparentnost ovih parafiskalnih nameta time što bi se ustanovio javan spisak na sajtu Minisarstva finansija, sa informacijama na osnovu kojih ih je moguće obračunati, da bi se povećala predvidljvost poslovanja. Širok program smanjenja opterećenja parafiskalnih nameta trebalo bi da obuhvati obim od oko 1% – 1,5% BDP-a, koliko bi iznosilo smanjenje nameta privredi, ali istovremeno i smanjenje javnih pihoda, što je potrebno nadomestiti delimično novim uštedama u tekućim rashodima javnog sektora, i novim javnim prihodima koji se očekuju od rasta privrede