Godišnjica smrti Milutina Bojića, pesnika koji je napisao Plavu grobnicu

Na današnji dan 1917. godine umro je Milutin Bojić, srpski pesnik, novinar, ratni reporter, dramski pisac, književni kritičar i pozorišni recenzent.

Milutin Bojić rođen je 18. maja 1892. godine u Beogradu. Bio je učesnik Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine, kao i Prvog svetskog rata. 

Dramu Uroševa ženidba koju je preneo preko Albanije 1915. godine štampao je na Krfu, a zbirku pesama Pesme bola i ponosa objavio je u Solunu. Iz ove zbirke je i njegova čuvena pesma Plava grobnica, posvećena stradanju srpskih ratnika. 

Plava grobnica je i naziv koji se koristi za more naspram jugoistočne obale ostrva Krf, u koje su tokom Prvog svetskog rata sahranjivani preminuli srpski vojnici, kada na ostrvu Vido više nije bilo mesta. Vremenom je došlo do pogrešnog tumačenja prostora Plave grobnice, pa se danas taj naziv koristi za more oko ostrva Vido, u gradu Krfu. 

Ovo potresno mesto inspirisalo je Bojića da napiše istoimenu pesmu, jer je sam gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa, koje uz zvuke vojničkih truba spuštaju u more. 

Iako je živeo samo 25 godina, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu stigao je da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije i ovekovečio je jezivu viziju plave grobnice kod Vida – ostrva smrti. 

Mladi srpski pesnik nije dočekao da opeva pobede i oslobođenje u koje je čvrsto verovao, a smrt ga je zatekla u trenutku snažnog pesničkog uspona. 

Milutin Bojić umro je 8. novembra 1917. godine u bolnici u Solunu. Sahranjen je na vojničkom groblju na Zejtinliku. Krajem leta 1922. godine njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Beograd, gde je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

——————————————————————————————————–

Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!

Gazite tihim hodom!

Opelo gordo držim u doba jeze noćne

Nad ovom svetom vodom.

 Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata

I na mrtve alge tresetnica pada,

Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,

Prometeji nade, apostoli jada.

 Zar ne osećate kako more mili,

Da ne ruši večni pokoj palih četa?

Iz dubokog jaza mirni dremež čili,

A umornim letom zrak meseca šeta.

 To je hram tajanstva i grobnica tužna

Za ogromnog mrca, ko naš um beskrajna,

Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,

Mračna kao savest hladna i očajna.

 Zar ne osećate iz modrih dubina

Da pobožnost raste vrh voda prosuta

I vazduhom igra čudna pantomina?

To velika duša pokojnika luta.

 Stojte, galije carske! Na groblju braće moje

Zavite crnim trube.

Stražari u svečanom opelo nek otpoje

Tu, gde se vali ljube!

 Jer proći će mnoga stoleća, ko pena

Što prolazi morem i umre bez znaka,

I doći će nova i velika smena,

Da dom sjaja stvara na gomili raka.

 Ali ovo groblje, gde je pogrebena

Ogromna i strašna tajna epopeje,

Kolevka će biti bajke za vremena,

Gde će duh da traži svoje korifeje;

 Sahranjeni tu su nekadašnji venci

I prolazna radost celog jednog roda,

Zato grob taj leži u talasa senci

Izmeđ nedra zemlje i nebeskog svoda.

 Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,

Veslanje umre hujno,

A kad opelo svršim, klizite u noć crnu

Pobožno i nečujno.

 Jer hoću da vlada beskrajna tišina

I da mrtvi čuju huk borbene lave,

Kako vrućim ključem krv penuša njina

U deci što klikću pod okriljem slave.

 Jer tamo, daleko, poprište se zari

Ovom istom krvlju što ovde počiva:

Ovde iznad oca pokoj gospodari,

Tamo iznad sina povesnica biva.

 Zato hoću mira, da opelo služim

Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,

Da miris tamjana i dah praha združim

Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

 Stojte, galije carske! U ime svesne pošte

Klizite tihim hodom.

Opelo držim kakvo ne vide nebo jošte

Nad ovom svetom vodom!