Aleksandar Milosavljević, ekonomista iz Beograda, ima zanimljiv hobi. To je zapravo malo više od hobija, više način života. Sada u aprilu kreće u pohod na najviši planinski vrh sveta – Mont Everest. Do sada se popeo na tri od sedam najviših vrhova svakog kontinenta („Seven Summits“), namerava da Everest postane četvrti.
Sve je počelo pre petnaestak godina, kada sam krenuo u prvi planinarski pohod. To je bilo u Đerdapskoj klisuri. Tada sam se popeo na prvo uzvišenje – iz moje sadašnje perspektive to je brdo – ali tada je ono za mene bilo kao Everest.
Sećam se da mi nije bilo lako, a uspon je bio svega 500 metara nadmorske visine.
Posle toga su se nizali vikendi na planinama, gledao sam filmove na tu temu, čitao, istraživao, a prijala mi je aktivnost koja me odvaja od kuće i računara. Svaki vikend provodio sam negde po Srbiji, koju sam upoznao na ovaj način.
U jednom trenutku mi je Srbija postala „tesna“, jer se iza svakog brda nalazi naredno, ono veće. Danas mogu da kažem da sam se na Rtanj popeo sigurno 50 puta, na Midžor više od deset puta, penjao sam se u Gornjačkoj klisuri, pa na Vukan, Ježevac – stvarno ne znam broj uspona.
Zatim sam se „preselio“ u ostatak regiona. Rumunija mi je bila jako zanimljiva, rodom sam iz Požarevca – samo pređem Dunav i tu sam – a Karpati su doslovno nestvarni. Danas takođe volim da se otisnem u te krajeve, zarad treninga i prelepe divlje i čiste prirode. Tamo sam naučio važnu lekciju da planina ne prašta i da ume da bude surova.
Bila je zima, a ja sam od opreme imao neku deblju trenerku, dublje patike i perjanu jaknu. Duvao je užasan vetar, veliki minus… Vratili smo se nazad i čekali neku drugu priliku.
To je upravo vezano za ovu Rumuniju, odnosno surove Karpate, gde smo se samo spakovali i vratili kući. Shvatio sam da moram da kupim bolju opremu ako zaista želim da se bavim ozbiljnim planinarenjem i provodim vreme u prirodi na svoj način.
Čim sam se vratio, kupio sam sve što sam mogao od opreme, rešen da se popenem na vrh koji mi je izmakao. Proradio neki inat u meni. Osvojio sam ga, , pa onda sledeći, pa treći, peti…
Sve se to dešavalo oko 2012. godine. Do tada sam već popeo 60 do 70 odsto svih većih vrhova u Rumuniji. Onda sam se prebacio na Sloveniju, Bugarsku, Albaniju, Grčku, Crnu Goru, BiH, pa ostatak Evrope.
Sećam se da sam jednom bio u Rumuniji, opet na Karpatima, na minus 20, a čujemo vukove u daljini kako zavijaju… To je u meni probudilo želju da probam da odem na neku ozbiljniju ekspediciju i vidim kako to zaista izgleda.
Ta prva ozbiljna ekspedicija je bila Monblan 2015. godine. Radio sam u Nelt-u kao „key account manager“ i želeo sam da uzmem odmor da odem na ekspediciju. Kada su kolege shvatile da idem na Monblan, rešili su da me podrže – a poslodavac faktički postaje i sponzor mog putovanja. Dobijam odmor i finansijsku podršku da radim nešto što volim privatno. To je bio taj „klik“ koji se desio i kako je sve počelo.
View this post on Instagram
Mislim da je odgovor na oba pitanja „čega se i gde odričeš“. Možda bih se karijerno nalazio i na višoj poziciji, da sam hteo da se odreknem slobodnog vremena, koje sam trošio na penjanje.
Mislim da je balans koji sam napravio savršen. Da radiš posao koji voliš i živiš lepo od toga, a da sa druge strane radiš ono što voliš u svoje privatno vreme… i da te žena razume.
Bilo je vrhova koji su nisu najviši u mojoj karijeri, „samo“ 2.000 ili 3.000 metara, ali su me iscrpeli do mera da mi se oči napune suzama. Ali ako gledamo ekspedicijski, recimo da je Ama Dablam bio najzahtevniji.
Premalo spavanja, malo hrane, totalno si van domašaja svih službi – nema signala, nema pomoći, niko neće doći da ti pomogne – a prešao si granicu „iznad nivoa helikoptera“.
Foto: Aleksandar Milosavljević
Ama Dablam na nepalskom znači „majčina ogrlica“, zato što je oivčen lednicima. Tehnički je jako zahtevan, možda jedan od najzahtevnijih vrhova Himalaja.
Potrebna ti je potpuna tehnička oprema, ispred sebe imaš vertikalne zidove, na primer „Yellow Tower“ („Žutu kulu“) koji je na više od 6.000 metara – praktično ravan zid od 70 metara visine. Ispod tebe je ambis, ti si na užetu, jesi osiguran, ali nije prijatno, a zbog same visine ti je jako teško i da dišeš.
Koliko god da si snažan ili tehnički potkovan, sama ta situacija razređenog kiseonika i umor koji postoji u tebi jer si tu već 20. dan – sve se to spoji u savršen pakao.
Ama Dablam je, sa druge strane, ikona Himalaja – najlepši i najfotografisaniji vrh ovog masiva. Kada ljudi dođu u te predele i prođu Namče Bazar (Namche Bazaar) odakle se vidi Everest, Loce (Lhotse), Nuptse i naravno Ama Dablam – svi obično slikaju Ama Dablam, jer je najlepši.
Čista fizika – da bi helikopter uzleteo, elisa mora da ima otpor vazduha zbog potiska. Vazduh je toliko redak na preko 6.000 metara – da helikopter jednostavno ne može da leti iznad te visine. Rizik je prevelik da bi piloti pokušavali. Postoje neki vojni modeli koji mogu to da savladaju, ali nije realno da očekuješ da te vojska spasava tim tipom letelice.
Dakle, kada se popneš iznad 6.000 metara – ti si potpuno prepušten sebi. Tog trenutka počinje borba za život u svakom smislu te reči, jer si svestan da i najmanja povreda koja bi onemogućila tvoje kretanje znači da tu ostaješ. Zauvek.
Ako se najmanja glupost desi na toj visini, nema ti spasa. Bila je baš situacija, pre nego što smo stigli na Ama Dablam, da je jedan penjač preminuo i to ispred šatora za vreme dok se helikopter borio sa visinom i pokušavao da sleti da ga evakuiše.
Razlika je u disciplinama. Iz ljudske potrebe da se popnemo na neku planinu razvile su se discipline. Imamo alpsko penjanje ili alpinizam, sa druge strane imamo visokogorstvo – pohode u visoke planine, odakle dalje imamo izdvojeno i ekstremno visokogorstvo – to je već odlazak na visine iznad 6.000, 7.000 ili 8.000 metara, gde se koristi suplementarni kiseonik.
Imamo onda i slobodno penjanje (free climbing) kod koga suprotno od alpinizma ne koristiš osiguranje u vidu užeta.
Svakako se pokrivaju dve ili tri navedene discipline kada se ide na vrhove poput Mont Everesta.
Slećemo u Katmandu, glavni grad Nepala, tu se ostaje par dana dok se srede finalne dozvole i papirologija. Do Everest „baznog kampa“ možeš da dođeš i turistički, da šetaš i uživaš u kajolicima, ali od tog trenutka postoji jedna barijera, iza koje odlaze samo penjači koji idu u pohod na sam vrh.
Od Katmandua idemo mini autobusom do malog aviona sa propelerima gde slećemo na aerodorom Lukla.
To je zvanično najopasniji aerodrom na svetu jer je pista jako kratka, a na kraju piste je litica.
Aerodrom LuklaFoto: Aleksandar MIlosavljević
Odatle kreće treking, tu si već na oko 4.000 metara visine i tu se završava svaki motorizovani transport.
Treking je opet disciplina izvučena iz planinarenja, krećemo se sa štapovima, idemo od sela do sela… Pešačenje koje traje nekoliko dana.
Prva sledeća destinacija je Namče Bazar (Namche Bazaar), to je jedan ozbiljan centar, živopisan mali gradić i poslednje mesto gde možeš da kupiš nešto od opreme.
Namče bazar
Ovaj deo već poznajem, prešao sam ga kada sam išao na Ama Dablam, jer je isti put do jedne tačke. Postoji jedno selo do kog se dođe, i tu se za Ama Dablam ide desno, a za Everest levo.
Do Ama Dablama ima možda dan-dva penjanja, a do Everesta dva ili tri (do baznog kampa), što je finalna destinacija pre samog uspona na vrh.
Da, to je ista ekipa i lokalna agencija koja me je vodila na Ama Dablam. Tamo ću biti u timu koji oni sklapaju, prošli put je bilo ljudi iz Češke, Bangladeša, Japana, moji prijatelji iz Hrvatske – dakle oni uklapaju ko im se sve javi, pa se prave timovi.
Zanimljivo je da su mene izabrali za tim lidera za Mont Everest ekspediciju, jer sam prvi koji se prijavio u grupi.
Za uspon na svaki vrh na Himalajima mogu da kažem da je 50 odsto zaslužna psihička i fizička sprema, a drugih 50 odsto je zaslužan tim Šerpasa, koji su sa nama na ekspediciji.
Moj ranac, koji nosim na leđima, ima oko sedam kilograma, a u Katmandu dolazim sa teretom oko 40 kilograma, jer sa temperature od oko 30 stepeni dolazim na -30. Svu tu opremu i hranu nose Šerpasi.
Jedan od njih, primera radi, uzima više torbi i nosi neverovatne težine koje nekada prevazilaze i stotinu kilograma. Oni su neverovatna nacija i imam ogromno poštovanje prema njima.
Ko su Šerpasi?
Oni su narod u Nepalu, žive u Severnom delu. Oni su jedina nacija na svetu koja je prilagođena životu na tim visinama. Njihov organizam i sama krvna zrnca su drugačija, jer žive na velikim visinama, pa se organizam privikao i u potpunosti prilagodio tim uslovima. Neka od njihovih sela se nalaze na visinama iznad 3.000 metara. Znam za Šerpasa koji se oko 14 puta popeo na Everest i koga sam upoznao, a ako se ne varam, rekord drži Kami Rita Sherpa sa neverovatnih 30 izlazaka na sam vrh.
Tenzing Norgaj je čovek koji se prvi popeo sa ser Edmondom Hilarijem. Oni su započeli celu priču nečega što bismo mogli nazvati komercijalnog penjanja na Everest. Poslednjih desetak godina je ekspanzija penjanja na Everest, jer su sami Šerpasi ozbiljno logistički organizovani.
Na svakom visinskom kampu imamo i nosače i kuvare, pomagače kuvara, ljude koji tope sneg za vodu, nose boce sa kiseonikom, nekada više puta idu gore-dole noseći opremu.
Postoji dve sezone za penjanje, Šerpasi koji se time bave zarade u ta dva perioda celogodišnji prihod svoje porodice. Svaki svoj uspeh na nekim visinama mogu da pripišem zapravo njima.
Iznos koji treba prikupiti za celu ekspediciju i opremu je više desetina hiljada evra. Bez donatora i sponzora je to nemoguće finansirati. Pored svog posla, koristim bar dobra dva sata dnevno u pokušajima da nađem donatore i sponzore, koji bi podržali ovakav projekat.
Daću vam primer da sam recimo baš za Mont Everest poslao preko 700 mejlova, dobio odgovor od recimo nekih stotinak kompanija u smislu zahvalnosti, a svega jedan do tri odsto njih se odazove pozivu i pruži podršku, tako da je proces dugotrajan i težak.
Glavnu korist koju sam sponzor može da dobije je velika vidljivost i kampanja za njihov proizvod na 8.000 metara visine.
U Srbiji postoji svega nekoliko osoba koje bi mogle da naprave ovakve kampanje na tim visinama, a da bude komplementarna.
Ovo mislim u smislu određene hrane, suplemenata ili opreme koja se koristi na samim usponima. Kolika je verovatnoća da neko od sponzora dobije reklamu ili snimak da neko koristi njihov proizvod na toj visini.
Kada govorimo o samoj vidljivosti, takve stvari isprate ne samo lokalni mediji, već i na regionalnom nivou. Često se dešava da me nakon takvih ekspedicija ljudi zovu, pa hoće da pruže podršku za neku narednu ekspediciju.
Imam devet sponzora i donatora. Moram da ih razdvojim, jer sponzori i donatori nemaju isti status, ali će svako dobiti ono što mu je najzanimljivije i što dogovorimo pre same ekspedicije, a to minimalno podrazumeva bar jednu fotografiju sa njihovom zastavom na Everestu.
Pored toga, postoje i sponzorski ugovori koji definišu neke obaveze koje se očekuju i od mene i od druge strane.
Nažalost nisam još, ostalo je još 13.000 evra da bih pokrio ceo trošak ekspedicije, a rok mi je do kraja avgusta i nadam se da će se javiti još neki hrabri sponzori ili donatori da pomognu ovu ekspediciju.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
Priče i analize aleksandar radić
Tokom verovatno najvećeg protesta održanog u Srbiji, u subotu, 15. marta, petnaestominutnu tišinu u znak sećanja na stradale u padu nadstrešnice prekinuo je zvuk koji su mnogi prisutni opisali kao zvuk autom...
U subotu je u Beogradu održan veličanstveni, mirni protest povodom pada nadstrešnice u Novom Sadu koja je ubila 15 ljudi.Iako je teško utvrditi tačan broj učesnika, nesumnjivo se radilo o najvećem skupu ...
Vreme je da privreda Srbije prestane da bude „plašljiva zverka“ – kakvom ju je Forbes s pravom ocenio u svom tekstu od petka. (Pod „privredom“ se misli na one koji nisu deo režimske klijentele). U godinama o...
Hapšenja u Srbiji, selektivna su, a pravosudni sistem i dalje samo privid onoga što i jeste posao ovog sektora – istraživanje i privođenje okrivljenih pravdi, što se vidi i iz nezavidnog položaja Srbije na s...
U trenutnim i te kako komplikovanim geopolitičkim okolnostima za Evropsku uniju, činjenica da se dva predvodnika EU institucija sastaju sa srpskim predsednikom govori o nivou zabrinutosti Unije....
Spoljna politika aktuelnog režima više je nego upitna. Niz godina unazad naprednjačka vlast dokazuje svetu i nama samima da je antidiplomatija – diplomatija. Reč je o potpunoj deprofesionalizovanoj državnoj službi u kojoj ljudi bez diplomat...
U prethodnim danima, Džon Viber, jutjuber i influenser iz Kanade svakako može da se pohvali većim brojem pratilca iz Srbije....
Slobodni Univerzitet u Nišu najoštrije je osudio "korišćenje primitivnog i uličarskog jezika od strane nosioca jedne od najviših političkih funikcija u...
Plenum građana Valjeva je izglasao trajnu zabranu ulaska, prolaska i zadržavanja u Valjevu glavnom i odgovornom uredniku TV Informer Draganu Vučićeviću, vlasniku TV Pink Željku Mitroviću i kol...
PREMIUM sadržaji na platformi NovaEkonomija.rs Inforamcije koje imaju dodatnu vrednost
POGLEDAJ SVEОбавештења
