‘Ovoj vlasti je u interesu da ima jeftinu radnu snagu i da građane pretvori u robove’

U najnovijem Mostu RSE razgovaralo se o uzrocima štrajkova kojih je sve više u Srbiji. Sagovornici su bili Mario Reljanović, profesor Pravnog fakulteta na univerzitetu Union u Beogradu, i Rastislav Dinić, filozof iz Niša.

Bilo je reči o obespravljenosti radnika u Srbiji, o tome kako su ih premijerka Ana Brnabić i ministri pozivali da u ime patriotizma prekinu štrajkove, o tome zašto se predsednik Aleksandar Vučić uzdržavao da komentariše štrajkove, da li je protivustavno tražiti od radnika kragujevačkog Fiata da se obavežu da naredne tri godine neće štrajkovati, zašto su srpski radnici danas među najslabije plaćenim u svetu, kako je Srbija postala rezervat jeftine radne snage, kako vlada daje nerazumno velike povlastice stranim investitorima, zašto stranci i pored tako velikih beneficija uglavnom izbegavaju Srbiju, zašto u Srbiji nema generalnih štrajkova, kao i o tome da li je sadašnji radničku bunt kratkog daha ili će se talas štrajkova nastaviti.

Omer Karabeg: U poslednje vreme štrajkovali su radnici u kragujevačkom Fiatu, Goši iz Smederevske Palanke i Gorenju iz Valjeva. Odavno u Srbiji nije toliko veliki broj radnika bio istovremeno u štrajku. Otkud odjednom toliko štrajkova?

Mario Reljanović: Ti štrajkovi su logična posledica onoga što nam se dešava već duže vreme. Izmene Zakona o radu i forsiranje politike stranih investicija uz subvencije doveli su do toga da se zaposleni osećaju veoma nesigurno, jer su im ugrožena osnovna prava. S druge strane, poslodavci se ponašaju dosta komotno budući da zvanično i nezvanično imaju podršku države – čak i onda kada ne poštuju ni minimum prava radnika.

Omer Karabeg: Ali ta situacija traje već duže vremena. Zašto je baš sada došlo do štrajkova?

Mario Reljanović: Mislim da je dugo akumulirano nezadovoljstvo sada eksplodiralo. Radnici su se naslušali priča u stilu – biće bolje, samo još malo treba izdržati. Oni više ne veruju obećanjima.

Rastislav Dinić: U borbi da prežive zaposleni u Srbiji oslanjaju se na neku vrstu porodične ispomoći. Ako je plata mala, onda u pomoć priskače majčina ili očeva penzija. Ali ovaj režim je udario ne samo na radničke plate, nego je smanjio i penzije i plate u državnom sektoru povećavajući u isto vreme troškove života. Napad na egzistenciju bukvalno dolazi sa svih strana. To se više ne može izdržati i zato je došlo do ove eskalacije štrajkova.

NA SLICI: Rastislav Dinić, filozof iz Niša

Dolina umora i gladi

Omer Karabeg: Vlast je ubeđivala radnike da prekinu štrajkove pričom o tome da, ako i dalje budu štrajkovali, u Srbiju neće dolaziti strani investitori, pa će biti manje posla.

Mario Reljanović: Odnos vlasti prema štrajku u Fiatu prošao je kroz dve faze. Prva je bila ignorisanje. Prvih nekoliko dana nije bilo nikakvih reakcija. Verovatno su se nadali da štrajk neće potrajati. Kada im je postalo jasno da je solidarnost radnika na visokom nivou i da su oni odlučni u svojim zahtevima, usledila je sledeća faza – anatemisanje štrajkača.

Krenula je priča o tome da će zbog njihovog štrajka propasti srpska privreda, da kooperanti Fiata u Srbiji svakodnevno gube milione evra, da strani investitori neće više ulagati u Srbiju i da će se povući i oni koji su ovde uložili kapital. Nije to nova priča.

Ako se sećate, kada je pre nešto više od godinu dana izašlo na videlo da rukovodstvo južnokorejske fabrike Jura zabranjuje radnicima da idu u toalet i tera ih da nose pelene – prva reakcije tadašnjeg premijera, a sadašnjeg predsednika Aleksandra Vučića, bila je da ne treba takve stvari iznositi u javnost jer, ako se stvori neraspoloženje prema stranim investitorima, prestaće da dolaze.

Na priče vladinih funkcionera da će Kragujevac biti dolina gladi ako ode Fiat bilo je ironičnih komentara u smislu – sada je Kragujevac dolina umora i gladi, a ako ode Fiat, biće samo dolina gladi. Čini se da radnici Fiata više nisu ubeđeni da im politika subvencionisanja stranih investitora obezbeđuju svetlu budućnost, kako tvrdi vlast. Oni su poručili – pri tome mislim na radnike, a ne na sindikate – da Fiat, ako ne želi da posluje u Srbiji, može slobodno da ode.

To je nešto što je novo na našoj socijalnoj sceni. Radnici su na taj način poslodavcima i vlastima stavili do znanja da više ne prihvataju ucene u stilu – bolje je raditi 12 sati dnevno za platu od 20.000 dinara, nego ne raditi ništa i ne primati ništa. Mislim da te ucene u budućnosti neće lako prolaziti.

Ljubav prema Srbiji

Omer Karabeg: Čini se da je u patriotskoj priči najdalje otišao ministar rada Zoran Đorđević, koji je pozvao radnike Fiata da pokažu malo ljubavi prema Srbiji i prekinu štrajk.

Rastislav Dinić: To pokazuje da se retorika ove vlasti suštinski nije promenila u odnosu na vreme kada su oni bili ekstremni nacionalisti. Tada su proglašavali izdajnicima one koji nisu hteli da idu u ratove i da ginu. Sada je izdajnik onaj ko neće da radi za mizernu platu u stranoj firmi. Za mene je pretnja da će investitor otići ako radnici ne prekinu štrajk neka vrsta, da tako kažem, terorističkog argumenta.

Umesto da sedne i dogovori se s radnicima oko plate i uslova rada, poslodovac preti da će, figurativno rečeno, fabriku dići u vazduh, to jeste ukinuti je. Za mene je to teroristički argument, pred kojim vlada popušta. Prema tome, ne dovode radnici državu u opasnost, nego vlast koja popušta pred ucenama poslodavaca.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da se Vučić nije javno – naglašavam javno – previše mešao u štrajkove. Prepustio je premijerki Brnabić i ministrima da govore da su radnici izmanipulisani i da ih ubeđuju da je u interesu Srbije da prekinu štrajkove. On je, valjda, shvatio da to nije popularno, pa se malo povukao, a njima izdavao direktive da to rade.

Rastislav Dinić: Vučiću je vrlo zgodno došlo to što je prešao na predsedničku funkciju sa koje i dalje može da radi sve ono što je radio dok je bio premijer, a neprijatne dužnosti – kao što je saopštavanje radnicima da su izdajnici nacionalnog interesa – može da prepusti novim izvođačima radova.

Mislim da je tu vrlo neslavna uloga pripala novoj premijerki Ani Brnabić, osobi koja nema nikakvo političko zaleđe, niti političku karijeru. Ona, za razliku od Vučića, ne mora da misli o izborima i glasovima birača, pa može da sprovodi sve one nepopularne mere o kojima Vučić priča, ali ih, dok je bio premijer, nikada do kraja nije sproveo. Sada će to uraditi Ana Brnabić i platiti političku cenu, ali pošto ona nije političarka, nije je briga.

Mario Reljanović: Prva izjava da će radnici štrajkom oterati strane investitore bila je Vučićeva. Nakon toga premijerka i ministri su nastavili tu istu priču u oštrijim tonovima, a on se povukao. Pretpostavljam da će to ubuduće biti njegov modus operandi. Kad je reč o nepopularnim merama, on će trasirati politiku, a potom će premijerki i ministrima prepustiti gori deo posla – spovođenje te politike.

NA SLICI: Mario Reljanović, profesor Pravnog fakulteta na Univerzitetu Union

Novi feudalizam

Omer Karabeg: Kako ocenjujete to što u sporazumu koji je u ime radnika sa upravom Fiata potpisao sindikat, stoji da se radnici obavezuju da naradene tri godine neće štrajkovati? To je dosta čudna klauzula.

Rastislav Dinić: Čini mi se da ulazimo u neku vrstu novog feudalizma – sklapate ugovor, kojim se lišavate svojih osnovnih prava. Ne znam šta je sledeće. Da li ćemo ozvaničiti prodaju glasova – da se neko, recimo, odrekne svog prava glasa za izvesnu količinu novca? Ne bih se iznenadio da uskoro neko izađe sa takvim predlogom.

Mario Reljanović: Naravno da je ta klauzula u suprotnosti i sa ustavom i sa zakonom koji radnicima daju neotuđivo pravo na štrajk. Niko ne može da se odrekne prava na štrajk, tako da ta klauzula neće proizvoditi nikakvo dejstvo. Mislim da je mnogo važnija poruka koja se na taj način šalje stranim investitorima, a ona glasi – da će država, ako treba, pogaziti i zakone samo da zaštiti njihov interes.

Omer Karabeg: Mnoge analize govore da je Srbija postala rezervat jeftine radne snage. Prosečna plata u Srbiji je oko 380 eura. Satnica kineskog radnika u automobilskoj industriji danas je dva puta veća od satnice radnika u Fiatu, a Kina je dugo važila za zemlju sa jeftinom radnom snagom. Kada je radna snaga u Srbiji tako jeftina i kad Srbija stranim investitorima daje tolike subvencije i povlastice, zašto nema više stranih investicija?

Rastislav Dinić: Postoje neki elementi koji su znatno bitniji od subvencija, a to je pravna sigurnost. Toga u Srbiji nema, jer nema vladavine prava. Inače, meni se čini da Srbija nije samo država jeftine radne snage – to ne govore samo analize i sam Vučić se time hvali – već se bojim da je politika ove vlasti da Srbiju dugoročno pretvori u rezervat jeftine radne snage.

Obrazovna politika trenutno ide u smeru uvođenja takozvanog dualnog obrazovanja u kome će đaci, umesto na nastavu, ići na praksu u privatne firme. To neće biti nikakvi složeni poslovi i oni će biti vrlo malo plaćeni. Dakle, deca će, dok su još u školi, biti pretvorena u neku vrstu jeftine radne snage. To je dugoročna politika ove vlasti i to je ono što me užasava.

Mario Reljanović: Jeftina radna snaga jeste važna komponenta u privlačenju stranih investicija, ali nije jedina. Ozbiljne kompanije traže ozbiljnu pravnu državu u kojoj mogu bez koruptivnih mehanizama zaštiti svoje interese od nelojalne konkurencije. Činjenica je da investitori, koji se trenutno nalaze u Srbiji, sav profit koji ovde ostvare ne reinvestiraju u Srbiji, već ga iznose.

To govori o tome koliko su oni ozbiljni i koliko dugo žele da se zadrže u Srbiji. Oni dolaze ovde da bi ostvarili kratkoročne ciljeve i kratkoročne profite. Sutra će otići u neku drugu zemlju, koja će im ponuditi slične ili bolje uslove.

NA SLICI: Nakon protesta i završenih pregovora radnici Fijata na kolektivnom odmoru

Deset godina izolacije

Omer Karabeg: Kako to da se srpski radnik našao u tako bednom položaju? Pojedini analitičari kažu da je razlog to što je Srbija ratovala u vreme kada su se bivše komunističke zemlje bavile reformama. Ipak, rat nije vođen na srpskoj teritoriji, kao što je to bio slučaj sa Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom, pa je Srbija bila pošteđena razaranja. Osim toga, Srbija je imala i priličan ratni plen. Čitave fabrike su demontirane u Bosni i Hercegovini i prenesene u Srbiju. Kako je onda Srbija mogla doći u takvu situaciju da postane rezervat najjeftinije radne snage?

Rastislav Dinić: Tačno je da Srbija tokom devedesetih nije bila poprište ratnih razaranja. Bilo ih je nešto 1999. godine, ali to nije ni prineti onome što je bilo u BiH i Hrvatskoj. Međutim, troškovi tog rata bili su ogromni. Nisu bili samo u novcu i ljudstvu, glavni gubitak je što se Srbija deset godina nije razvijala u vreme kada je svetska ekonomija bila u usponu, kada je neoliberalna ekonomija doživljavala procvat.

Srbija je vrlo skupo platila taj zaostatak i još uvek ga plaća. Ona je deset godina bila u izolaciji. Nije imala kontakte sa stranim tržištima i tehnologijama u vreme kada je svetsko tržište bilo u ekspanziji. Onda je oko 2005, 2006. godine iz nacionalističkih razloga propustila šansu za brži ulazak u Evropsku uniju. Nakon toga je počela globalna ekonomska kriza i više nije bilo šanse da se uhvati korak sa svetom.

Mario Reljanović: Kobno je bilo to što je Srbija izabrala politiku forsiranja stranih investicija nudeći jeftinu radnu snagu i subvencije. To nije karakteristično samo za ovu vlast, nego i za prethodne. To nas je gurnulo na periferiju tržista rada i kapitala. Ušli smo u nešto što se kolokvijalno zove trka do dna, trka između država – koja će ponuditi više povlastica investitorima i gore uslove za radnu snagu, kako bi se privukao strani kapital. Pripadamo grupi zemalja u kojoj su još i Makedonija, Bosna i Hercegovina i Albanija, koje su se takođe opredelile za pogrešnu strategiju privlačenja investicija. Ali neobjašnjivo mi je zašto se mi uporno držimo tog kursa.

Toj strategiji već su prilagođeni i dugoročni planovi razvoja, a kao što je pomenuo kolega Dinić, i obrazovanje ide u smeru formiranja jeftine, obespravljene radne snage. Deca će već od 15-te godine naučiti kako je to poslovati kod gazde. Učiće ih da su oni u potpuno podređenom položaju na tržistu rada – da je to njihova sudbina.

Dno dna

Rastislav Dinić: Gospodin Reljanović je rekao da ne razume zašto vlast insistira na politici privlačenja investicija subvencijama i jeftinom radnom snagom kada ona ne funkcioniše, kada država više gubi nego što dobija. Mislim da je u pitanju politički interes.

Ovoj vlasti je u interesu da ima jeftinu radnu snagu, da građane pretvori u robove koji će biti poslušni kako gazdi na radnom mestu, tako i političkom gazdi. Obrazovani ljudi, koji bi mogli da budu motor razvoja ove zemlje, masovno je napuštaju – i čini mi se da je to ovoj vlasti drago. To nije u interesu države, ali jeste u interesu vlasti.

Omer Karabeg: Postoji li mogućnost da u Srbiji dođe do generalnog štrajka ili su radnici toliko razbijeni i podeljeni da je to nezamislivo?

Mario Reljanović: Zakonski, naravno, postoji, ali čini mi se da se to neće dogoditi. Sadašnji sindikati su, onako kako su ustrojeni, glomazne administrativno-birokratske mašine. Oni imaju svoje posebne interese koji se ponekad ukrštaju i poklapaju sa interesima radnika, a ponekad ne. To se, čini mi se, jasno videlo na primeru štrajka u Fiatu. Očekivati od takvih sindikata da pokrenu generalni štrajk je utopija.

Naši sindikati ne samo da nisu spremni za tako nešto, već ni njihova rukovodstva, naročito onih najvećih sindikata, nemaju za to interes budući da svoju politiku balansiraju između zahteva države i zahteva radnika. Tako da generalni štrajk, kao što sam već rekao, u ovom trenutku nije moguć.

Rastislav Dinić: Nisam siguran koliko je radnika spremno da ide tako daleko. Koliko god da su plate loše, one su im jedini izvor prihoda i radnici se ne usuđuju da ih izgube. Jer štrajk košta, pogotovo ako duže traje. Za to vreme ne prima se plata, a ishod štrajka je neizvestan.

Mislim da je problem i u tome što ogroman broj ljudi u Srbiji radi kod poslodavaca kod kojih bilo koja vrsta sindikalnog organizovanja nije moguća. To su ljudi koji rade u uslužnom sektoru, u dragstorima, trafikama, kladionicama i tako dalje. Oni često rade u noćnim smenama. Te ljude niko ne zastupa, a oni se susreću sa mnogim problemima kao i radnici u fabrikama – izrabljivanjem, prekovremenim radom, lošim uslovima rada i tako dalje.

NA SLICI: Radnici Goše jedini štrajkuju

Vruća jesen

Omer Karabeg: Da li je ovaj bunt bio samo epizoda posle koje će biti sve po starom? Ili će biti novih štrajkova?

Mario Reljanović: Štrajk u Fiatu se smirio, ali nisam siguran da se završio. Radnici nisu naročito zadovoljni onim što je postignuto. Ono što su dobili malo je i nedovoljno da bi se nezadovoljstvo smirilo. Videćemo da li će radnici u Fiatu otkazati poslušnost svojim sindikatima i probati da nešto samostalno organizuju.

Kada je reč o drugim firmama, mislim da su u najgoroj situaciji radnici Goše. Njihovu situaciju, koja je zaista očajna, ignorišu i država i poslodavac. Mislim da sledeći talas nezadovoljstva možemo očekivati u javnim službama i u javnom sektoru. Tu nas očekuje vrela jesen.Već su najavljeni otkazi u prosveti, a i stanje u zdravstvu je jako loše. Zakon o dualnom obrazovanju i Zakon o zaposlenim u javnim službama podići će veliku prašinu kada se budu pojavili u javnosti.

Usvoje li se ti zakoni, zaposleni u nekim službama će dosta izgubiti, pre svega kad je reč o zaradama, tako da može doći do novog talasa nezadovoljstva i do novih protesta i štrajkova.

Rastislav Dinić: Mislim da će sasvim sigurno doći do novog talasa nezadovoljstva, zato što najbolnije reforme tek treba da se sprovedu. Predstoji ogromno smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru. Premijerka je to već najavila. Reč je o hiljadama otkaza u prosveti, zdravstvu i javnim službama. Mislim da će to biti okidač za sledeći talas nezadovoljstva, jer zaposleni u tim službama neće tako lako prihvatiti obrazloženja vlasti.