Srbija ‘velikima’ prašta porez, a ‘male’ pritiska

Imena državljana Srbije koja su isplivala u globalnoj aferi Panamski dokumenti, kao osnivači ofšor firmi, ponovo su otvorila pitanje izbegavanja plaćanja poreza od strane moćnih ljudi iz sveta biznisa. Dok je poreski dug najbogatijih u Srbiji 100 miliona evra, mali preduzetnici uz uredno izmirivanje poreskih i drugih obaveza, koje su u protekle četiri godine uvećavane preko dvadeset puta, ne mogu da dosegnu zelenu granu.

Kada Dušan Nikolić, vlasnik male pekare na Senjaku, na kraju meseca svede račune ostaje na minimalcu. 

„Za vodu i ‘leba imam…“, kaže. O drugim stvarima i ne razmišlja. Slično će vam reći većina malih preduzetnika, koji obaveze prema državi redovno izmiruju.

Nasuprot njima, čak osamnaest ljudi iz Srbije pojavilo se nedavno u izveštaju Mreže za istraživanje kriminala i korupcije, kao osnivači ofšor firmi preko sporne panamske kompanije. Među njima i Zoran Drakulić, sadašnji predsednik Point grupe, koji je prema podacima KRIK-a, bio punomoćnik kompanije koja je kontrolisala firmu za koju se sumnja da je preko nje tokom devedesetih iznet deo novca iz Srbije na Kipar.

„To je legalna stvar, nema šta. Problem su političari i oni koji peru pare preko toga, a ne poslovni ljudi koji su imali firme. Ja sam u četrnaest zemalja imao firme, na drugim mestima registrovane firme, uopšte nemam problem s tim“, kaže Drakulić.

I njegovo i druga imena navedena u Panamskim dokumentima proverava Poreskа uprаvа, koja je saopštila da u svim slučаjevimа u kojimа imа indicije dа postoji utаjа ili izbegаvаnje plаćаnjа porezа, preduzimа mere iz svoje nаdležnosti.

U Srbiji je osnivanje ofšor firmi u zemljama koje slove za poreski raj uobičajena pojava, pa je sa njima, prema podacima APR-a, povezano najmanje 1.100 preduzeća. Kipar je i dalje omiljena destinacija domaćih biznismena, koji otvaraju firme pod tuđim imenom, pa se toj firmi izvozi roba iz Srbije po niskim cenama, a onda se vraća u zemlju i prodaje po visokim, dok domaća firma izvoznik nema prihode za oporezivanje.

„Ljudi koji imaju mnogo para, imaju i načina da sačuvaju te pare. Oni su nedodirljivi“ – tako bogate vidi vlasnik pekare sa početka priče.

Prema nekim procenama, siva ekonomija u Srbiji prešla je 30 posto.

„To više nisu ljudi koji na pijaci prodaju švercovanu hranu iz gepeka. Trideset posto sive zone znači da vi imate veoma ozbiljne kompanije koje su možda i u legalnom biznisu, ali se delom bave nelegalnim biznisom“, kaže ekonomista Goran Radosavljević.

Kada se vratimo legalnim tokovima, spisak najvećih poreskih dužnika u Srbiji, koji prema poslednjim podacima Poreske uprave iz 2015. godine u zbiru broji 100 miliona evra, ostaje nepromenjen, samo cifre rastu.

Ubedljivo najveći dužnik među privatnicima je Dragan Tomić čiji Simpo duguje više od 40 miliona evra. Dugove je od 2013. duplirao Miroslav Bogićević, vlasnik Farmakoma, pa su ukupne obaveze njegovih šest kompanija dostigle blizu 15 miliona evra. Na listi je i kompanija Monus koju povezuju sa Predragom Rankovićem Peconijem sa 12,3 miliona. Poreski dug Mera investa Beograd je 7,2 miliona evra, a vlasnik ovog fonda Marko Mišković osuđen je u martu na tri i po godine zatvora zbog utaje poreza. Među dužnicima su i Montera Dragana Kopčalića sa preko sedam miliona evra duga i Luka Beograd u vlasništvu Milana Beka sa 5,9 miliona. Dragan Đurić, vlasnik Zekstre, Veterinarskog zavoda Zemun i Optike, državi, prema podacima Poreske uprave, duguje 4 miliona evra. Na listi dužnika iz 2015. su i Vujić Valjevo, Pink Željka Mitrovića, te Interkomerc Gorana Perčevića.

Ekonomski savetnik u Vladi Srbije Vladimir Krulj, međutim, ocenjuje da se stvari kreću u dobrom pravcu i da je poreska administracija naplatila znatno više nego ranije.

„Kada imate velike poreske dužnike bitno je da na jedan održivi način povećate naplatu poreza, a da ne ugozite njihovu primarnu aktivnost i samim tim i radna mesta. I to je nešto na čemu se aktivno radi. To nije posao koji se završava do nekog perioda, to je posao koji se nikada ne završava. Ne zaboravimo da ti veliki poreski dužnici nisu nastali pre dve, tri ili pet godina, to je akumulacija perioda koji traje sigurno više od decenije“, navodi Krulj.

Sistem štiti velike kompanije

I dok vlasti tvrde da su pred obavezom plaćanja poreza svi jednaki, percepcija javnosti je drugačija. Sistem je takav da odgovara prvenstveno velikim kompanijama, kaže vlasnik pekare Dušan Nikolić.

„Odnos prema njima je takav, a odnos prema nama je da ako ne platiš, gotov si, odmah plene imovinu. Meni su par puta i pretili, ali to je bilo zbog njihovih grešaka, a ja sam morao posle da dokazujem. Mogao bih o ovome da pričam tri dana, ali znam da pravda ne postoji na ovom svetu. To mi je jasno“, navodi Nikolić.

Dok je velikim dužnicima omogućeno da svoje dugove refinansiraju i po nekoliko godina, mali se suočavaju sa drakonskim kaznama. Uz minimalni profit koji ostvaruju, prelazak u sivu zonu je neizbežan.

„Jedan primer – mi smo do nedavno po Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji imali situaciju da ako poslujete legalno i ako pogrešno prijavite porez, samo jedan papir ne dostavite, rizikujete da platite kaznu do dva miliona dinara. Ukoliko poslujete nelegalno i uhvate vas, daju vam određeni rok da se registrujete. Tako vam se u suštini više isplati da radite nelegalno nego da rizikujete da plaćate visoke kaze, pa ako vas uhvate, kada vas uhvate“, kaže ekonomista Goran Radosavljević.

Ispaštaju oni koji plaćaju

Uz giljotinu propisa, neprilagođena poreska politika uzrok je prelaska u sivu zonu. U predlozima reforme sistema čuju se zahtevi za smanjenjem poreza, uz ocenu da bi svako rasterećenje poreza i doprinosa na rad otišlo na povećanje zarada. Tome se nada i vlasnik prodavnice prehrambenih proizvoda Željko Dragojević.

„Državi poručujem da obrate malo više pažnje na nas male. Hajde da smanjimo poresku stopu da možemo da povećamo plate zaposlenima“, predlaže.

Generalno posmatrano, visina poreza u Srbiji je, prema studiji čiji je jedan od autora Goran Radosavljević, u proseku Evrope.

„Mi smo se bavili poreskom konkurentnošću i u toj analizi gde su ispitane sve poreske stope i koliko one utiču na poslovanje, ne na građane, rezultat je da od petnaestak bivših tranzicionih zemalja centralne, istočne i jugoistočne Evrope, Srbija ima prosečno poresko opterećenje. Ono što je negativno je da naši prvi konkurenti, a to su zemlje u regionu, u proseku imaju niže poresko opterećenje nego Srbija. Ako tu dodamo još neke zemlje zapadne Evrope, Srbija nema visoke poreze. Pojedinačno posmatrano, porez na dobit je niži u odnosu na prosek Evrope. Porez na zarade je jedan od najnižih, deset posto je poreska stopa. Ono što iskače iz proseka je stopa doprinosa. U posmatranim zemljama, prosečna stopa doprinosa je bila 37, 4, a kod nas je 37, 8“, kaže Radosavljević.

Upravo su ovi državni nameti jedan od razloga zbog kojih mala i srednja preduzeća beže u sivu ekonomiju. Ekonomski savetnik u Vladi Srbije Vladimir Krulj smatra, međutim, da rešenje nije u smanjenju obaveza prema državi.

„Mislim da je mnogo bolje razmišljati u pravcu kako uposliti veći broj radnika, kako malim i srednjim preduzećima i uopšte privredi doneti novu vrstu aktivnosti nego šta raditi sa porezima, koji su kada uporedite, jedni od nižih. Oni uvek, sa jedne strane gledano mogu da budu manji, a sa druge strane bi težili da budu veći. To je normalna stvar. Nikada iz domena velikih privrednika nećete čuti nezadovoljstvo jer su porezi odlični. Dakle, najbitnije je da je taj odnos uravnotežen“, navodi Krulj.

Dok je visina poreza na dobit kojima se oporezuju profiti preduzeća među najnižima u Evropi, prihodi koje država ubira od poreza su nešto viši nego u upoređivanim zemljama. I dok Krulj tvrdi da je poreska disciplina bolja nego ranije, Radosavljević ističe primer poreza na imovinu.

„I danas imamo veliki broj subjekata koji ne plaćaju porez na imovinu. Uzmite verske zajednice, po zakonu one ne plaćaju porez na imovinu samo na objekte koje koriste za služenje verskih obreda. Na sve ostale, kao što su stanovi, lokali i tako dalje, treba da plaćaju porez. Zašto Poreska uprava njima ne daje rešenja ili im daje a oni ne plaćaju je stvar koju treba ispitati. Takođe, postoji veliki broj nelegalnih i neregistrovanih objekata na koje se ne plaća porez na imovinu. I onda opet imate jednu grupu građana koja uopšte ne plaća porez, a vršite represiju i povećavate poresku stopu onima koji ga plaćaju. To se dešava i sa drugim poreskim oblicima, ali kod poreza na imovinu je bilo baš evidentno jer smo u periodu od dve, tri godine uzastopce imali po sto posto povećanja poreza na imovinu“, kaže Radostavljević.

Dodaje da su od 2012. godine 23 puta povećavane različite poreske stope ili su uvođeni novi porezi.

„To pokazuje da u Srbiji više nema nikakve sigurnosti za preduzeća koja posluju, a to je ono što je bitno kod poreske politike – sigurnost, predvidivost i, naravno, servis prema građanima i privredi“, podvlači on.

Država mora da pojednostavi poreski sistem, da, kako navodi, reformiše poresku administraciju, i na taj način garantuje uspeh u borbi protiv sive ekonomije. I da naplati dugove bogatih.

Tako bi se umesto, u okviru mera štednje i udara na najranjivije, smanjivao deficit koji je u 2014. godini bio najviši u Evropi.

NAPOMENA: Ovaj projekat „Reforma javnih finansija – 10 ključnih pitanja“ finansira Evropska unija kroz program Jačanje slobode medija u Srbiji, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji.