Srpski fotograf Nikola Olić, koji živi u SAD, izazvao je poslednjih godina dosta pažnje neobičnim radovima koje naziva „strukturalnom fotografijom“.
Jednokraki trougao pun razmrljanog lišća izbija sa leve strane.
Na gornjem kraku, kao u kakvoj izvidnici, stoji golub – gleda u nebo puno čistih, belih oblaka.
Druga slika prikazuje mešavinu stakla, betona i gvožđa, koji kao da su zaboravili da postoje izvesni zakoni fizike koji se moraju poštovati.
Uvijaju se kao da su od plastelina i deluju kao begunci iz filma Inception, slika Salvadora Dalija ili „Dijagon aleje“ Dž.K. Rouling.
A sve su to zapravo – zgrade.
Ili barem zgrade prikazane objektivom Nikole Olića.
„Kao da se bavim slikanjem, to je slikarstvo arhitekturom. Samo umesto boja i četkica imam arhitekturu i grad“, kaže Olić u intervjuu za BBC na srpskom.
Olić svoj rad naziva „strukturalna fotografija“, a radove je do sada objavljivao u većini vodećih svetskih medija i časopisa.
Gde god da se nalazi – bez obzira na kontinent i grad – u arhitekturi i zgradama traži skrivene obrasce i oblike.
„Desi mi se, bez bilo kakvog preterivanja i zezanja, da kroz aparat gledam u zgradu ili neku strukturu i sam budem zbunjen time šta vidim“, navodi Olić.
„Pogledam zgradu sa dva oka, pa onda sa jednim, i samog sebe zbunim, a stojim sa dve noge na zemlji“.
Zbog toga na njegovom sajtu, kada kliknete na fotografiju, možete videti koordinate i gugl mapu – putokaz ka mestu na kojem je on stajao.
„Interesantno mi je to, da i drugima objasnim gde sam bio, dopada mi se taj dijalog.
„Eno, idi u Las Vegas, stani tu i tu, gledaj levo i videćeš šta sam ja video.
„Ali šta ti vidiš?“
Olić ima još jedan naziv za svoj rad – gerila fotografija.
Sastojci gerila fotografije su „jedan običan fotoaparat i deset sati šetanja“.
„Kada sam počeo da se bavim fotografijom kupio sam ‘pravu kameru’ za 200 dolara, ali onda shvatio da mi sa tom skupom DLSR kamerom treba jedan zum, drugi zum, objektiv… Preskupo je to i ogromno, može da se polomi, a i ne koristi mi baš mnogo.
„Bio sam čak i malo uplašen zbog toga – da mi ne treba mi DLSR kamera, čak i da mi smeta.
„Nisam bogat, nisam de fakto ni profesionalni fotograf, više volim da se samo šetam okolo – treba mi samo jak zum, voda, hrana i malo kafe.
„To je ta gerila – pentram se po garažama, policija me tu i tamo ganja, ali provodim mnogo vremena šetajući se i u tome se nađu interesantne fotografije, a ne u nekoj mojoj opremi i pripremi“.
Olić je ljubitelj tenisa pa već godinama, tokom US Opena, dve nedelje provodi u Njujorku.
„Od 2002, bokte“, rekao je čim mu je do mozga stigla informacija od kada je redovan tamo.
Grad ga, kaže, podseća na Beograd.
Tako je bilo i te 2013. godine.
„Kupio sam tu DLSR kameru i po milijarditi put se šetao po gradu. Prelazio sam Bruklinski most i video tu neku čudnu zgradu, potpuno ludačkog izgleda.
„Bukvalno sam stao na pola mosta – ne volim da dramatizujem, nije ovo neki film o meni, ali tako je bilo – gledao u taj lepi grad i razmišljao šta čovek može da uradi sa tom zgradom.
Kako navodi, napravio je „dobrih 100 fotki i otišao kući“.
„Kasnije sam shvatio da je najinteresantnija fotka upravo ona u kojoj sam izbacio ostatak sveta i samo gledao na istopljenu, polomljenu i čudnu fasadu.
„To je na neki način bio početak projekta ‘strukturalne fotografije'“.
U Olićevim fotorafijama dosta je apstraktnog i nadrealnog, ali i minimalizma.
„Volim minimalizam, ali to kod mene ne znači da ima malo stvari, već da su pravila vrlo jednostavna i da je kompozicija jednostavna.
„Svaku moju fotografiju ti možeš na papiru sa olovkom i pet linija da objasniš.
„Na primer, izgleda kao srce ili ima neku liniju u sredini“.
Zbog svega toga građani mu često pišu nakon što im fotografijom „otkrije zgradu“.
„Uglavnom ne kažu da je lepa i ružna, već ‘nisam je nikada primetio’ ili ‘prošao sam pored tvoje zgrade i sad sam prvi put primetio da može da izgleda interesantno'“
A kako bira model koji će mu pozirati?
„Kad priđem nekoj zgradi dosta se šetam okolo i vremenom sam razvio instinkt… Uglavnom imam neke ideje šta bi moglo da bude sa druge strane – senka, drveće, da li bi nešto moglo da mi smeta i slično.
„Interesantno je da fotografijom možeš da dominiraš nad ogromnim zgradama. Mogu da se okrenem ili udaljim 32 bloka i fotografišem neku drugu kombinaciju.
„Na nekin način imam ogromnu moć nad tom velikom zgradurinom, jer je slikam kako ja hoću i mogu da joj uradim šta god hoću“.Olić je do sada fotografisao tri kontinenata, a neki od gradova koji su mu pozirali su Las Vegas, Čikago, Tokio, Hong Kong i Barselona.
A postoji li neko mesto za koje bi voleo da mu bude ispred objektiva?
„To je zapravo pitanje gde bih voleo da putujem, a odgovor je – bilo gde na ovom svetu, od Severne Koreje, preko Iraka i Irana, do Kube“.
„Dosta putujem, poslovno i zbog hobija, a nekad samo da fotografišem. Na primer, u Las Vegas sam otišao samo na 10 sati da fotografišem“.
Ipak, kako kaže, nikada nema pritisak da iz nekog mesta mora da donese dobre fotografije.
„Ne mogu da imam taj teret u glavi da, ako odem u na sedam dana odem u Hong Kong – moram da imam dobre fotke.
„Pa lepše fotke imam iz jednog dana u Denveru, nego čitave nedelje u Hong Kongu.
„Jednostavno je tako ispalo – nekad odeš na super mesta i misliš da će biti super, a ne bude“.
„Putujem na najlepši mogući način i stići ću gde treba da odem“.
„Evo, na Novom Beogradu bih tri meseca bez prestanka mogao da fotografišem“, kaže uz osmeh.
O životu „profesionalnog fotografa“ Olić kaže da ne razmišlja.
„Prijalo bi mi da mogu samo da putujem i slikam, ali imam posao koji volim i koji mi dozvoljava da radim to što volim.
„Niti me to mnogo košta, niti ja nešto mnogo zarađujem, ali ima me u galerijama i ljudi kupuju moje fotografije“.
Ipak, kako kaže, jedno je najbitnije.
„Volim fotografiju, to mi je prosto ljubav, da putujem i fotografišem. Da li u tome ima kinte – nije to cilj, nije to poenta. Jednostavno, uživanje“.
———————————————————————————————————————————–
Ko je Nikola Olić?
Rođen je 1974. godine u Beogradu, a odrastao na Zvezdari, kod Olimpa.
Roditelji su mu radili u JAT-u, gde mu je otac bio pilot.
Kako kaže, otac je uvek imao fotoaparat u blizini, pa je i su on i brat oduvek dosta putovali i fotografisali
U SAD je od 1992. godine, kada je u četvrtoj godini Šeste beogradske gimnazije otišao na razmenu
„Trebalo je da se vratim posle godinu dana, ali sam bio regrutovan da idem u Bosnu, u nekakav rat, pa sam se potrudio da ostanem u Americi na fakultetu“, kaže Olić.
„Dugo nisam mogao da se vratim u Srbiju zbog JNA, ali sve se normalizovalo od 2010. godine, pa od tada često idem kući“, priča on.
Živi u Dalasu i radi kao dizajner softvera
—————————————————————————————————————————————–
