SSSR je mogao da ima internet pre svih, ali nije iskoristio priliku

Oleg Gvimotinov imao je 12 godina kad je učio kompjutersko programiranje u SSSR-u i bio jedan od onih koje manjak praktičnog rada na kompjuterima pritom nije obeshrabrio. 

Kako piše BBC, Oleg je bio fasciniran njima i sa grupom prijatelja obilazio je vrata i kucao u potrazi za nekim ko bi im dao priliku. Bile su rane 80-te, kompjuterskih terminala bilo je na univerzitetima i na radnim mestima, ali ne i u školama. Gvimotinov i prijatelji ipak su uspevali da pronađu dovoljno susretljive ljude koji su im davali da rade na službenim kompjuterima, mnogima zapravo kloniranim američkim kompjuterima.

Oni tada toga možda nisu bili ni svesni, ali nezgrapne tastature i monitori sa njima bili su početak nečeg posebnog, prvi čvorovi domaćeg interneta za koji su postojale nade da bi mogao snažno da podstakne sovjetsku ekonomiju. Grupa istraživača godinama je državne službenike nagovarala da širom SSSR-a hiljade kompjutera povežu u kompjutersku mrežu. Na taj način mogli su se prikačiti na mrežu u nastajanju u Evropi i SAD-u koja je vremenom izrasla u današnji internet. 

„Ovde govorimo o internetu -1.0“, kaže za BBC Ben Peters, istraživač sa Univerziteta Tulsa u Oklahomi i autor „Kako ne povezati naciju: Nelagodna istorija o sovjetskom internetu“. 

„Trebalo je to da bude decentralizovana hijerarhijska kompjuterska mreža sa razmenom informacija u realnom vremenu koja bi upravljala ekonomijom.“ 

Sovjetski projekat poznat kao OGAS nikada nije dovršen, a ovo je priča o tome kako se to dogodilo. Sovjetski internet delo je uma Viktora Gluškova, jednog od osnivača kibernetike. A Gluškov je delom bio inspirisan radom ranog mrežnog entuzijaste Anatolija Kitova. Još 1959. Kitov je bio prvi koji je sanjao o povezivanju SSSR-a. O njemu je snimljen dokumentarac „Internet pukovnik“, dostupan online, sa otvarajućom scenom koja više nego podseća na Džejmsa Bonda. 

Još od trenutka kada je Kitov poslao Nikiti Hruščovu pismo sa takvim predlogom, postalo je jasno da izgradnja takvog sistema ispod zemlje neće biti jednostavna. A izazovi su samo delom bili tehnološke prirode. 

„Imajmo na umu da je SSSR tokom celog tog razdoblja imao funkcionalnu kompjutersku mrežu, bila je to vojna mreža“, kaže Peters.

Sistem koji bi koristio civilima i koji bi mogao uticati na ekonomiju? To je već bilo nešto drugo. Gluškov je na OGAS-u prestao da radi u ranim šesdesetim. Teoretski, svako ko je u SSSR-u radio, mogao je da ima razlog za spajanje na takvu mrežu, tako da je Gluškov trebalo za početak da prikupi podatke od radne snage zemlje sve do nivoa proizvodnje i tržišta. Do 1970. Gluškov je detaljno razradio predlog koji je poslao državnom vrhu. Ali kad se o tome počelo raspravljati u vrhu Komunističke partije, ministar finansija je ustao i proglasio da se on tome protivi. 

Govorio je da se kompjuteri već sad (tad) mogu koristiti za paljenje i gašenje svetla u kokošinjcima, ali da ne postoji potreba za njihovim umrežavanjem. Šuškalo se da je ministar finansija zapravo zabrinut kako će OGAS uticati na ravnotežu moći između njegovog ministarstva i Centralne statističke agencije. Gluškov predlog je odbijen, uprkos tome što su ga neki službenici podržavali. 

Njegova ideja je, međutim, nastavila da se probija sledećih 12 godina. Malim lokalnim mrežama povezalo se nekoliko gradova i Gvimotinov je godinama kasnije na Unverzitetu u Novosibirsku pronašao kompjuter koji je bio direktno povezan sa 3000 kilometara udaljenom Moskvom. Veliki napori su ulagani u stvaranje kompjutera koji bi upravljali tim mrežama, prema Borisu Malinovskiju sa Instituta za kibernetiku Viktor Gluškov u Ukrajini i proizvodnja nije uvek poštovala zadate rokove. Neke procene spominjale su da bi potpuno izvođenje projekta OGAS moglo da košta 20 milijardi rubalja, današnjih oko 100 milijardi američkih dolara.

Kao i da bi na njegovoj izgradnji moralo da radi 300.000 radnika. Zbog svega toga, sovjetski internet nikad nije izgrađen. Onaj ko je tome svedočio iz prve ruke, bio je Vladimir Kitov, sin Anatolija Kitova, čovek koji sada radi na Plehanovom ruskom univerzitetu za ekonomiju u Moskvi. On je u 70-im i 80-im pisao vojni softver koji se koristio u vođenju ogromnih fabrika za proizvodnju tenkova. On i danas smatra da je OGAS mogao jako pomoći usponu ekonomije SSSR-a. 

Gvimotinov pamti lekcije koje su navodile koristi koje bi takva mreža donela. 

„Zvučalo je zaista uzbudljivo, recimo povećanje efikasnosti tako što bi manje ljudi vodilo rutinske proračune sa većom preciznošću“, rekao je. 

Sa boljim i lakše dostupnim podacima ekonomija je mogla da se vodi puno detaljnije. Vladimir Kitov objašnjava da je sovjetski sistem u celini bio vrlo nefleksibilan. 

„Postojao bi plan i naprosto nisi mogao da uradiš ništa mimo njega“, rekao je Gvimotinov. 

„Proizvodili su smeđe cipele i crne cipele, dućani su ih bili puni, a one se nisu sviđale nikome.“ 

Do 80-ih postala je hitna potreba za zaokretom. Na kraju je program reformi Mihaila Gorbačova pokušao da reši neke od najdubljih problema SSSR-a. Ali, nije li to mogao i OGAS? Jedna od glavnih prepreka bila je smrt Gluškova, arhitekte sistema, 1982. u dobu od 58 godina nakon duge bolesti. Ipak, o ideji se u 80-im raspravljalo u javnim medijima i u školama gde su studenti i učenici poput Gvimotinova sve to upijali i vremenom nastavili tamo gde je Gluškov stao.

Jedan od njih je bio i Mihail Botvinik, šahovski velemajstor i kompjuterski naučnik. On je eskperimentisao s ranim šahovskim programima i pokušavao da razvije softver koji bi oponašao razmišljanje velemajstora. Njegove algoritme su koristili za planiranje rasporeda popravki sovjetskih elektrana. 

Kad se SSSR urušio u 90-im Botvinik je već bio u 80-im godinama života, ali je pokušao da zainteresuje Borisa Jeljcina za ideju o kompjuterskoj mreži koja bi spasila ekonomiju. No, ni on nije uspeo. Samo nekoliko godina kasnije World Wide Web, izgrađen na internetu koji je izrastao iz američkog Arpaneta, postao je globalna senzacija.