U Starog Grčkoj porez su plaćali samo najbogatiji i to im je bila čast

Zamislite državu u kojoj se oporezuju samo najbogatiji građani, u kojoj bogati praktično dobrovoljno, plaćaju i više nego što su obavezni, pa se tako dobijen novac troši po želji osobe koja ga je dala, a kompletan proces uključuje vrlo malo birokratije. Govorimo o staroj Grčkoj.

Liturgija – dobrovoljno oporezivanje

Za stare Grke, oporezivanje je spadalo u polje etike: sloboda ili nesloboda nekog društva merila se prema sistemu oporezivanja. Njihov sistem je vredan ne zbog načina na koji su oporezivali građane, nego zbog načina na koji nisu. U staroj Grčkoj nije bilo poreza na dohodak. Porezi nisu bili način da se novac bogatih deli sa ostalim svetom. Umesto toga, postojalo je dobrovoljno oporezivanje – liturgija. 

Ta reč, koju danas uglavnom povezujemo sa pravoslavnim bogosluženjem, u svojoj osnovi označava „javnu službu“ ili „rad za narod“. Ideja o dobročinstvu bila je duboko utkana u grčki duh i imala koren u mitologiji. 

Titan Prometej bio je najveći dobročinitelj čovečanstva, kom je poklonio vatru, ukradenu s Olimpa. Boginja Atina dala je ljudima maslinu, simbol mira i prosperiteta, i postala toliko važna u grčkom predanju da po njoj i danas grčka prestonica nosi ime.

Aristotel: Istinsko bogatstvo sastoji se u činjenju dobra 

Filozof Aristotel se najviše bavio ovom temom i on je smatrao da najbolji ljudi najviše daju za zajednicu. Samim tim, siromasi nikad ne bi mogli da dosegnu vrlinu, jer nemaju finansijska sredstva. Istinsko bogatstvo sastoji se u činjenju dobra, pisao je Aristotel u „Umetnosti retorike“, u davanju novca i poklona u pomaganju drugima da opstanu. 

Hipokrat savetovao lekare da besplatno leče 

Lekar Hipokrat, osnivač medicine, bio je još jedan Grk koji je verovao u društvenu odgovornost i savetovao lekare da povremeno besplatno pružaju svoje usluge. 

U slučaju da je gradu bilo potrebno neko unapređenje, recimo, novi most ili novo oružje za vojsku, pozivali su se bogati. Od njih se očekivalo ne samo da plate troškove, nego i da nadziru radove.

Bogati snosili troškove zajednice

Poenta je bila u tome da bogati treba da ponesu troškove zajednice, budući da uživaju u neravnopravno velikom delu zajedničkog bogatstva. Svaki doprinos društvu nije nametao zakon ili birokratija, nego tradicija i društveni sentiment. 

Glavni motiv je dobročinstvo, osećaj javne dužnosti i, što je možda najvažnije, čast i prestiž.

Ako bi se zadatak uspešno obavio, ktitor bi se isticao ne samo među „običnim“ svetom, nego i među elitom.

U ranom periodu drevne Grčke samo su ratnici mogli da postanu „heroji“. Kasnije su mnogi mogli da dobiju taj status, sve dok poštuju i podržavaju javne interese. Baš zbog toga su davali i više nego što se od njih očekivalo – i do tri-četiri puta više. 

Na primer, drevne igre u antičkoj Atini posvećene istoimenoj boginji organizovali su bogati koji su novac donirali gradu. Takođe, bogati su birali, finansirali i trenirali sportske timove na mnogim religijskim festivalima u Atini. 

Biti sponzor  je velika čast

Biti sponzor bila je velika čast. Mnogi su davali više nego što se tražilo, a i dan-danas postoje spomenici u čast njihovih doprinosa. 

Mnoge građevine u antičkoj Grčki su nastale na ovaj način. Radove na Akropolju, a sumnja se i sam Partenon su takođe finansirali bogati Grci. Najprestižniji i najveći doprinos bio je kada su pomagali mornaricu. Galije su morale da se izgrade, održavaju, ali i da neko upravlja njima i štiti grad, a uzimajući u obzir da je Atina tada bila trgovinski centar (porez na razmenu je bio drugi izvor prihoda), njihova uloga je bila od velikog značaja. 

U Atini je živelo između 300 i 1.200 bogatih, a vodilo se računa da se najviša klasa uvek obnavlja. Dok su jedni dobrovoljno pomagali, druge je država primoravala. Postojali su viši i niži slojevi, što je zavisilo od nivoa bogatstva. 

Ko nije hteo da daje rizikovao je javni linč

Bogati Atinjani koji nisu želeli da učestvuju rizikovali su javni linč. Ali, naravno, bilo je tu izuzetaka – posebno za one koji su pomagali druge projekte u gradu ili su već ostavili značajn doprinos. Onaj ko nije želeo da učestvuje mogao je da prizna da je drugi građanin bio bogatiji i podobniji za finansijska ulaganja od njega. Taj drugi građanin je imao tri izbora – da prihvati sponzorstvo, da prihvati suđenje u kojem će sudija odrediti ko je bogatiji ili da zameni imovinu. To je bio sjajan sistem koji je određivao koliko je neko zapravo bogat, a koliko priča da je bogat. 

Lepota liturgijskog sistema je u tome što je javni rad finansirao sam narod. Bogatstvo i lična reputacija delili su se društvom bez uplitanja birokratije ili vlasti. A posao je uvek bio završen dobro, jer je reputacija sponzora bila izložena očima javnosti. 

U eri superbogatih, možda je vreme da se obnovi liturgija. Ako je moglo u staroj Grčkoj možda će funkcionisati i u savremenom dobu.