Divlja ruža je zahvalna za uzgoj, a s obzirom na to da je sve veća potražnja za šipurkom na našem tržištu – i zarada je sigurna.
Aleksandar Prodanović iz Valjeva počeo je da se bavi uzgojem šipurka 2013. godine, kada je na svojoj plantaži u selu Mrčić kod Valjeva zasadio 3.000 sadnica. Divlja ruža njemu i njegovoj porodici omogućila je novi početak, jer je 2012. godine ostao bez posla, piše portal Agroklub.com. Plantaža Prodanovića prostire se na dva hektara zemlje i Aleksandar od početka uzgaja dve vrste šipurka. U pitanju su laksa i polemerijana.
„Svaki posao u poljoprivredi je zahtevan, nema lakog posla, ali u odnosu na druge voćne kulture, šipurak je mnogo zahvalniji. Nije zahtevan kao jabuka, kruška ili šljiva, ali se moraju primenjivati agrotehničke mere, obavezno je košenje, mora se orezivati i prskati. Za podizanje jednog hektara zasada šipurka potrebno je od 2.500 do 3.000 evra i tu je naravno uračunata i kupovina sadnica“, kaže Prodanović.
Koliko mu pružite, toliko će vam vratiti, dodaje on i kaže da, ako se vodi računa o zasadu, kosi se trava i primenjuju agrotehničke mere, biće bolji rod.
„Po mom iskustvu, uložena sredstva su se vratila treće godine, kada je stigao pun rod za berbu. U trećoj godini počinju prvi komercijalni efekti od branja i prerade“, priča Prodanović.
Prerada donosi veću zaradu
Kako šipurak ne bi prodavao samo kao plod, od 2015. godine Prodanović se upustio i u preradu. Plasira ga kao poluproizvod ili gotov džem. Ove godine cena svežeg ploda je bila 80 dinara.
„Pasirani šipurak sam prodavao za 100 dinara litar, dok džem košta 300 dinara. Interesovanje i tržište postoje i sve je veće. Uzgjivača ima, a pokrenuta je i inicijativa da se napravi Unija uzgajivača šipurka. Već su potpisani prvi sporazumi o saradnji između uzgajivača iz Sjenice, Novog Pazara, Tutina, Prijepolja, Centra za razvoj poljoprivrede Užice, Organskog sela Gorjane i mog poljoprivrednog gazdinstva, a cilj je da se sledeće godine krene u podizanje novih zasada u Raškoj oblasti“, najavljuje Prodanović.
U poslednje dve godine prosečan rod bio je oko četiri do 4,5 tone po hektaru, a Aleksandar, iako se nada boljem rodu u narednim godinama, zadovoljan je i ovim sadašnjim, jer smatra da je realan i pre svega isplativ.
Poslove na planaži za sada obavlja porodica, povremeno se angažuju i sezonski radnici, a kada šipurak počne da zri, bere se dnevno samo onoliko koliko narednog dana može da se preradi, pa su proizvodi sa ove plantaže uvek napravljeni od sveže ubranih plodova