Vojislav Stanković: Rastu stočarske proizvodnje može doprineti poboljšanje stanja u govedarstvu i svinjarstvu

Proizvodnja hrane, prehrambena sigurnost zemlje, proizvodnja sirovina za druge grane, razmena sa svetom, socijalni, demografski i drugi aspekti determinišu, između ostalog, višestruki značaj koji ima poljoprivreda u društveno-ekonomskom razvoju Republike Srbije, navodi u svojoj analizi za Novu ekonomiju Vojislav Stanković, agrarni analitičar.  U njegovom autorskom tekstu koji objavljujemo pročitajte analizu i predviđanje stanja u srpskoj poljoprivredi.

„Poljoprivredna delatnost, prema raspoloživim značajnim prirodnim i ljudskim resursima i dostignutom nivou proizvodnje i prerade, predstavlja jednu od najznačajnijih privrednih delatnosti u Srbiji.

Učešće primarne poljoprivrede u realizaciji BDP Republike Srbije poslednjih godina bilo je u intervalu 9,4-11,4%, međutim, ako se posmatra celokupan doprinos poljoprivrede ostalim sektorima privrede, prehrambenoj industriji i proizvođačima i prerađivačima inputa i sirovina ovo učešće nadmašuje 40% ukupnog BDP. Takođe, oko 50% stanovništva Srbije naseljeno je u ruralnim oblastima sa gustinom stanovništva ispod 150 stanovnika po km2. 

Sve to ukazuje na poseban značaj poljoprivrede za stabilnost ukupnog ekonomskog i društvenog razvoja, za trajnu prehrambenu sigurnost, socijalnu i političku stabilnost.

Primarna poljoprivreda Srbije, u čitavom periodu od secesije bivše SFRJ, posluje u nestabilnim i izrazito nepovoljnim uslovima, sa nepromenjenom proizvodnom strukturom, pre svega, kapitalno intenzivne proizvodnje kao što je stočarstvo, jer su često izostajale efikasne mere poljoprivredne politike.

Stočni fond u Srbiji manji je za 50% u odnosu na osamdesete godine i sa pravom analitičari ukazuju na njegovu pravu devastaciju. U strukturi ostvarene bruto vrednosti poljoprivredne proizvodnje u 2015. godini, samo 38% vrednosti potiče iz stočarske proizvodnje, dok je broj uslovnih grla stoke smanjen na 0,33 po ha oraničnih površina, što ukazuje na izuzetnu ekstenzivnost domaće poljoprivrede. Optimalno za uslove Srbije je učešće stočarstva u poljoprivredi od najmanje 50%, sa brojem uslovnih grla 1 po ha oraničnih površina.

Nasleđeni i još nerešeni problemi iz prethodnog perioda doprinose da poljoprivredna proizvodnja, već duži niz godina, ostvaruje sporiji rast u odnosu na svoje objektivne proizvodne mogućnosti i značaj u ekonomskoj strukturi zemlje. Pad fizičkog obima proizvodnje posebno dolazi do izražaja u uslovima postojećeg, ekstenzivnog načina proizvodnje, u kome se i nepovoljni klimatski uslovi ekstremno ispoljavaju.

Na nezadovoljavajuća kretanja u poljoprivrednoj proizvodnji ukazuje stopa rasta neto poljoprivredne proizvodnje, koja je  tokom proteklih petnaest godina prosečno iznosila 1,3%, a bruto vrednost 1,9%, što su niže vrednosti u odnosu na period tokom 1980-ih. Optimalni model rasta računa sa prosečnom stopom rasta poljoprivrede od 3,5-4% tokom narednih deset godina. Imajući u vidu strukturu poljoprivredne proizvodnje Srbije, raspoložive resurse i dostignuti nivo produktivnosti, ocenjuje se da promene moraju odvijati u pravcu rasta produktivnosti, stabilizacije prinosa i promene proizvodne strukture u biljnoj proizvodnji i dostizanja veće zastupljenosti stočarstva u bruto vrednosti poljoprivredne proizvodnje.

Bez razvoja stočarstva, srpska poljoprivreda će i dalje neadekvatno koristiti svoje prirodne resurse posebno obradivo zemljište, neefikasno koristiti postojeću angažovanu radnu snagu i ostati izvoznik jeftinih sirovina. Sa pomenutim, visokim oportunitetnim troškovima neće dugo biti u stanju da poboljša svoju konkurentnost i da ostvari bolje rezultate na domaćem i međunarodnom tržištu.

Konačni podaci pokazuju da je ukupna bruto vrednost poljoprivredne proizvodnje u 2015. godini iznosila 4.751 milion USD, što je za 7,59% manje od realizovane u 2014. godini. Neto ostvarena vrednost poljoprivredne proizvodnje je u visini od 4.172  miliona USD je manje za 8,49% u odnosu na 2014. godinu. Istovremeno, vrednost realizovane stočarske proizvodnje u Srbiji iznosila je 1.826 miliona USD, što predstavlja rast za 3,51% u odnosu 2014. godinu i ima učešće od 38% u ostvarenoj bruto vrednosti poljoprivredne proizvodnje.

Stočarstvo u strukturi poljoprivrede Srbije i njene politike ima višestruko naglašenu ulogu koja se ogleda: u procesu valorizacije radnih i proizvodnih potencijala; realizaciji veće dobiti po grlu stoke, po hektaru i po zaposlenom, u održavanju i poboljšanju plodnosti zemljišta, u ukupnoj intenzifikaciji i jačanju izvozne orijentacije agroindustrijske proizvodnje.

Uslovi za stočarsku proizvodnju, sa stanovišta obezbeđenja obima i kvaliteta stočne hrane su povoljni. Promenama u strukturi setvenih površina i povećanim prinosima, može se obezbediti veća proizvodnja krmnog bilja. U proizvodnji kabaste i koncentrovane stočne hrane mogu se ostvariti pozitivne promene, koje predstavljaju solidnu osnovu za rast stočarske proizvodnje.

Postojeći stočni fond, i pored nezadovoljavajućeg broja stoke u odnosu na raspoložive poljoprivredne površine, predstavlja značajan razvojni resurs, uz uslov da se sistematski i veoma intenzivno unapređuju genetske osobine stoke, kao i tehnologija i organizacija proizvodnje. Intenziviranje proizvodnje u stočarstvu i povećanje učešća ove grane u strukturi ukupne poljoprivredne proizvodnje može se obezbediti podsticanjem izmene rasnog sastava stoke i povećanjem proizvodnje mesa i mleka po jedinici kapaciteta.

Razvoj stočarske proizvodnje na bazi raspoloživih agroekoloških potencijala, može pozitivno uticati na strukturne promene u poljoprivredi, a posebno u biljnoj proizvodnji, odnosno na prilagođavanje strukture odgovarajuće agroindustrijske proizvodnje prerade mesa, mleka i kože. Razvoj ove grane u visokom stepenu uslovljen je mogućnostima plasmana na domaćem i stranom tržištu.

Eliminisanje bilansnog deficita nekih stočarskih proizvoda, povećanje potrošnje po stanovniku i rast izvoza stočarskih proizvoda, zahteva bezbedan sistem zdravlja životinja, ispravnost i kvalitet namernica životinjskog porekla, adekvatnu veterinarsku kontrolu životinja namenjenih dobijanju mleka, mesa i jaja, od ishrane i indentifikacije životinja i na toj osnovi sistematsko podsticanje proizvodnje u stočarstvu, čime se može izmeniti struktura ukupne stočarske proizvodnje. Ove grane stočarstva imaju značajne potencijalne mogućnosti za izvoz.

Vrednosti stočarske proizvodnje po delatnostima u 2015. godini (konačni podaci) su:

– govedarstvo, 736 miliona USD, sa učešćem od 40,3% (u ukupno ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje) i povećanom proizvodnjom u odnosu na 20014. godinu za 0,55%

– svinjarstvo, 622 miliona USD, sa učešćem od 34,1% i rastom proizvodnje od 3,84%  u odnosu na prethodnu godinu 

– ovčarstvo, 152 miliona USD, sa učešćem od 8,3% i povećanom proizvodnjom od 2,70% u odnosu na prethodnu godinu 

– živinarstvo, 278 miliona USD, sa učešćem od 15,2%, i rastom proizvodnje za 2,21% 

– pčelarstvo 38 miliona USD, sa učešćem od 1,3% i rastom proizvodnje za 292,3% u odnosu na  prethodnu godinu.

U procenama efekata liberalizacije na poljoprivredu Srbije, posebno na stočarstvo, moraju se analizirati svi faktori koji mogu uticati na evoluciju poljoprivrede, ne samo u Srbiji već i na globalnom planu. Prvi su tzv. spoljni faktori, jer se oni ne menjaju pod uticajem agrarne politike u Srbiji. To su npr. rast/smanjenje populacije, makroekonomska kretanja, preferencije potrošača, razvoj tehnologija u poljoprivredi, uslovi životne sredine, kretanja na svetskom tržištu. Drugi su unutrašnji faktori tj. oni koji su vezani za različite politike. Još uvek je nepoznato da li će Srbija kreirati svoju nacionalnu politiku u oblasti poljoprivrede ili će po ulasku u EU prihvatiti i primenjivati CAP. Da li će Srbija ući u STO pre ulaska u EU, ili će biti jedina zemlja koja je ušla u STO posle ulaska u EU? Zatim da li će potpisati i sprovoditi različite bilateralne ugovore u oblasti poljoprivrede, kao i drugim oblastima, koje direktno ili indirektno utiču na poljoprivredu – obnoviljivi izvori energije, zaštita životne sredine, politika konkurentnosti…

Liberalizacija tržišta poljoprivrednih proizvoda koja je usvojena na osnovu prelaznog Trgovinskog sporazuma u Srbiji, nije nastupila u skladu sa procesom koji se javlja kao odgovor na stanje u privredi i poljoprivredi u određenom stepenu razvoja proizvodnje, tržišta i sposobnosti svih učesnika u sektoru, već kao proces postavljen sporazumom. Poljoprivredni sektor nije dostigao nivo konkurentnosti koji bi omogućio ravnopravno suočavanje s konkurecijom.

Rastu vrednosti stočarske proizvodnje najviše može doprineti poboljšanje stanja u govedarstvu i svinjarstvu. Oba sektora, do sada su suočena problemom neorganizovanog tržišta, skupom stočnom hranom zbog visokih cena kukuruza i stočne hrane i sporom implementacijom standarda. Međutim, kako će  proizvodnja u govedarstvu i svinjarstvu zbog svoje osetljivosti biti među poslednjima zahvaćene liberalizacijom tržišta, stvara se  prostor da se u narednom srednjoročnom periodu (3-5 godina) negativni trendovi zaustave i krenu u fazu rasta.

Osavremenjavanjem tehnologije ukupne govedarske proizvodnje, poboljšanjem genetskih osobina goveda, unapređenjem mlečnih tipova goveda, odnosno mesnih tipova, poboljšanjem uslova ishrane, boljim korišćenjem pašnjaka, većim udelom kvalitetne kabaste stočne hrane u ishrani, kao nege i zdravstvene zaštite može se povećati proizvodnja mesa. Ekonomskim podsticajima prilagođenim dužini biološkog ciklusa i brzini obrta kapitala i na toj osnovi povećanjem završne telesne mase utovljenih goveda (480-550 kg), procenjuje se da u narednih nekoliko godina proizvodnja goveđeg mesa može biti povećana na oko 120 hiljada tona (320 hiljada utovljenih grla), a do 2025. godine na oko 180 hiljada tona (720 hiljada grla). Na toj osnovi, goveđe meso, naročito visoko kvalitetno juneće meso  (baby beef), može ponovo postati jedan od vodećih izvoznih proizvoda na dosadašnjim i novim tržištima.

Procenjuje se da  će se prosečna mlečnost krava uz povećanje postojećeg broja i izmenom rasnog sastava povećati na 6.000 litara, a u tim uslovima  ukupna proizvodnja  sirovog mleka može dostići 1,920 milijardi litara.

 Proizvodnja svinjskog mesa, povećanjem proizvodnje mesa po krmači i smanjenjem udela prasadi u ukupnom broju zaklanih svinja, mogla bi se povećati sa 278.000 tona u 2015. godini na 350.000 tona u 2020. godini i 420.000 tona u 2020. godini (oko 6.000 hiljada grla tovljenika), uz dalje poboljšanje genetskih osobina i odgovarajuću kvalitetnu ishranu, što zahteva potpuno obezbeđivanje zrnaste i najvećeg dela proteinske stočne hrane iz domaćih izvora. Ocenjeni obim proizvodnje bi zadovoljio potrebe domaćeg tržišta i omogućio izvoz, posebno prerađevina visokog kvaliteta kao što su šunka, kulen i drugo.

Ukupna proizvodnja osnovnih vrsta mesa mogla bi u 2025. godini dostići oko 800 hiljada tona (2015. 471 hiljada tona). To bi zadovoljilo ukupnu tražnju domaćeg tržišta, odnosno potrošnju mesa od oko 63-67 kilogramu po stanovniku(trenutno se procenjuje da iznosi oko 35 kilograma) i omogućilo godišnji izvoz oko 95-135 hiljada tona mesa i prerađevina.

Preduzetim merama trebalo bi da se  zaustavi smanjenje stočnog fonda i  poveća proizvodnja mesa svih vrsta i mleka. Učešće stočarstva u vrednosti poljoprivredne proizvodnje iznosilo bi 50-60%.“