Zašto dekarbonizacija izgleda kao “nemoguća misija”?

Autor teksta je Dan Breban, nezavisni ekspert za energetske i ekološke politike.

Iako mnogi nisu (dovoljno) upoznati sa temom dekarbonizacije privrede, većina ljudi uglavnom razume da je smanjenje upotrebe fosilnih goriva (uglja, nafte i gasa) spor i skup proces.

Evropska unija jeste globalni lider u dekarbonizaciji, ali se ona i dalje suočava sa nekoliko izazova u svojoj nameri da postigne nulte emisije do 2050. godine. Različiti sektori imaju različite izazove koji olakšavaju ili otežaju ovaj proces.

Energetski sektor kao (redak) uspešan primer

Energetski sektor, kamen temeljac strategije EU za postizanje neto nultih emisija do 2050. godine, često se navodi kao odličan primer resora koji je (barem u Evropi) uspešno dekarbonizovan. Nedavno objavljeni podaci za prvu polovinu 2024. godine pokazuje da obnovljivi izvori energije (OIE) sada čine natpolovičnu većinu proizvodnje struje u EU. Preostali udeo je podeljen “na ravne časti” između nuklearne energije i fosilnih goriva.

Zapravo, proizvodnja struje iz OIE se više nego udvostručila od 2000. godine. Ključni pokretač ovog uspeha jeste relativna lakoća dekarbonizacije ovog sektora u poređenju sa ostalima, pošto su prateći troškovi najmanji a dostupnost tehnologije najveća upravo u ovoj oblasti. Drugo, postojeće tehnologije je u njemu lakše skalirati na nivo koji može imati značajan uticaj na životnu sredinu.

Glavna politika koja je pokrenula dekarbonizaciju u energetskom sektoru je sistem trgovanja emisijama u EU (takozvani ETS). ETS podstiče proizvođače i kompanije da pređu na goriva koja emituju manje ugljenika – tako što upotrebu “prljavih” goriva postepeno poskupljuje, sa ciljem da oni po ceni postanu nekonkurentni u odnosu na OIE.

U praksi, to jeste dovelo do smanjenja emisija iz sektora obuhvaćenih ETS-om (za čak 47 odsto od pokretanja programa 2005. godine) – ali je dovelo i do skuplje energije. I pored toga, energetski sektor i dalje ima najveći doprinosi emisiji gasova staklene bašte, sa oko 60 odsto udela.

U budućnosti, naredni značajan politički cilj Brisela biće promena dizajna tržišta električne energije u EU, potpunim razdvajanjem cena struje od cena fosilnih goriva. Ovo bi, barem u teoriji, obezbedilo jeftinije, čistije i pouzdanije snabdevanje strujom, premda se oko predloga ove politike i dalje “lome” koplja među zainteresovanim stranama.

Prolazna ocena za sektor proizvodnje

Proizvodni sektor, slično energetici, ima relativno pozitivan trend u procesu dekarbonizacije, ali sa nekoliko važnih izuzetaka. Industrija je drugi najveći “krivac” za emisije gasova sa efektom staklene bašte.

Na osnovu podataka Evropske agencije za životnu sredinu, ukupne emisije iz proizvodnje se jesu smanjile od 2013. godine, ali je ovaj teret u velikoj meri podnela laka industrija. Emisije iz teške industrije opadaju znatno sporijim tempom.

Razlog leži u tome što je tešku industriju (čelik, cement, hemijsku i petrohemijsku industriju) teže prilagoditi političkim zahtevima. Prepreke za dekarbonizaciju su i tehnološke i ekonomske. Za tešku industriju je neophodna veoma visoka toplota – što znači ili ogromne troškove za struju ili upotrebu goriva.

Tome, naravno, treba dodati i ekonomske faktore: niske profitne marže, kapitalni intenzitet i izloženost “gibanjima” na svetskom tržištu sirovaina kao dodatne prepreke za dekarbonizaciju sektora.

Sve navedeno znači da postojeće tehnologije ili nisu dovoljno razvijene da zamene trenutne metode proizvodnje ili su znatno skuplje za same proizvođače. U slučaju lake industrije, a prema podacima Međunarodne agencije za energiju, glavni pokretač dekarbonizacije jeste upravo primena novih tehnologija i bolja energetska efikasnost.

Sektori koje je teško obuzdati: ​​Građevinarstvo, saobraćaj i poljoprivreda

U navedenim sektorima je napredak u dekarbonizaciji mizeran, a po sadašnem tempu neće biti dovoljan za rešavanje sadašnjih i budućih izazova koje pred čovečanstvo stavlja globalno zagrevanje.

Sektor građevinarstva je suštinski povezan sa energetskim i proizvodnim sektorom. Samo postojeće zgrade čine 40 odsto godišnje potrošnje energije u EU i stvaraju 36 odsto svih emisija gasova staklene bašte. Fokus u ovom segmentu je do sada bio uglavnom na smanjenju operativnih emisija, kao što su potrošnja energije za grejanje i hlađenje.

Dok su operativne emisije (struja i grejanje) u domaćinstvima/zgradama postepeno opadale u protekloj deceniji, je samo jedan odsto objekata unutar EU potpuno energetski efikasno, što znači da ovim tempom građevinski sektor neće biti ni blizu cilju postavljenom za 2050. godinu

Još jedan veliki izazov leži u samom lancu vrednosti ovog sektora, koji nužno sadrži visoke nivoe ugljenika – kroz proizvodnju i transport građevinskih materijala, ali i sam proces izgradnje novih objekata. Osnovni građevinski proizvodi, kao što su gorepomenuti čelik i cement, spadaju među proizvode sa najintenzivnijim emisijama na svetskom tržištu, pri čemu je samo cement “zaslužan” za osam odsto globalnih emisija gasova sa efektom staklene bašte.

Kada se na ovo doda da građevinski sektor koristi 50 odsto svih resursa iz ekstraktivne industrije i da proizvodi 30 odsto svog otpada na svetu, postaje jasno da će ovde dekarbonizacija biti (najblaže rečeno) težak proces.

Iako se energetsko osavremenjivanje postojećih nekretnina često zagovara kao glavno (jedino?) rešenje za ovaj sektor, vlasnici nemaju dovoljno podsticaja da ulažu, jer im investicije neće doneti drastično manje račune ili nužno doneti veću kiriju. Drugo, firme za niskogradnju su veoma podozorive kada su u pitanju alternativni ili inovativni građevinski materijali, posebno kada su “tradicionalni” građevinski proizvodi i dalje znatno jeftiniji.

Što se tiče nivoa uspeha u dekarbonizaciji transportnog sektora, postoje dve upadljivo različite strane istog novčića; drumski i sav ostali saobraćaj. Saobraćaj čini 25 odsto svih emisija u EU, ali tri četvrtine od toga dolazi samo od drumskog prometa.

Dekarbonizacija ovog sektora bila je još jedan kamen-temeljac agende klimatske politike EU i ona koja je do sada dala prilično pozitivne rezultate. Glavni pokretači su povećanje poreza na fosilna goriva za automobile, ograničenja vožnje u nekoliko evropskih gradova, ali i niže cene električnih vozila – uglavnom kroz njihovo subvencionisanje.

Automobili na benzin i dizel su 2018. godine predstavljali oko 92 odsto novoregistrovanih (tj. prodatih) automobila u EU. Do 2023. godine njihov ukupan udeo je pao na 49 odsto. Istovremeno, hibridni automobili su predstavljali četvrtinu tržišta automobila u EU u 2023. godini, dok su električni automobili zauzeli 15 tržišta – čime su nadmašili prodaju automobila na dizel.

Značajan faktor koji doprinosi tome da kupci preferiraju hibride u odnosu na EV je (ne)dostupnost javnih punjača (da ne ulazimo u diskusije o “održivosti” električnih vozila, odnosno sirovina za izradu baterija, o čemu je Nova ekonomija opširno pisala).

Trenutno se skoro dve trećine javnih punjača za EV nalazi u samo tri države-članice EU, iako se njihov broj od 2020. godine prosečna uvećava za oko 50 odsto.

Konačno, kada ETS II program (koji pokriva građevinski i saobraćajni sektor) u potpunosti postane operativan 2027. godine, možemo očekivati da će se proces dekarbonizacije ubrzati – slično kao što je ETS I učinio za energetski i proizvodni sektor.

Gro zagađenja u transportnom sektoru zapravo ne nastaje na drumovima, već u pomorstvu i avijaciji. Pre pandemije koronavirusa, vazdušni putnički saobraćaj je imao stabilan rast u EU, dostigavši svoj rekord u 2019. godini.

Iako je ovaj trend preokrenut tokom zdravstvene krize, vratio se na prvobitnu stopu rasta pre dve godine. Brodarstvo je doživelo sličan oporavak nakon pandemije: skoro 130 miliona tona CO2 emitovano je u ovom sektoru samo u 2022. godini. Glavne prepreke u oba ova segmenta su tehnološke. Baterije nisu u stanju da skladište dovoljno energije za avio-putovanja, dok su goriva sa nultom emisijom ugljenika koja bi mogla da pokreću avione I dalje u domenu naučne fantastike.

Konačno, ostaje da se vidi da li će se kroz aktuelnu ETS šemu postepeno ukidati emisije ugljenika nastale u vazduhoplovstvu do 2026. godine, odnosno da li će početi da se primenjuje i na vanevropske avio-kompanije – ili će one jednostavno preneti dodatne troškove na potrošače.

Konačno, najkontroverzniji sektor za dekarbonizaciju jeste poljoprivreda. Smanjenje emisija u ovom sektoru je mnogo sporiji proces. Emisije gasova sa efektom staklene bašte iz poljoprivrede su relativno stabilne od 2005. godine, a očekuje se da će se smanjiti za samo 1,5 odsto u periodu od 2020. i 2040. godine.

Glavni faktor je to što potražnja za hranom nastavlja da raste, što podstiče dalje povećanje poljoprivredne proizvodnje, a time i emisija. Ovaj rast je u velikoj meri neutralisao sve pozitivne efekte povećanja energetske efikasnosti I “ozelenjavanja” poljoprivrede.

Drugi faktori koji značajno usporavaju proces jesu visoki troškovi poboljšanja infrastrukture, složena birokratija za odobravanje subvencija u evropskoj poljoprivredi, poteškoće u merenju neto emisija, sve manji broj mladih farmera koji ulaze u sektor – ali i nedostatak svesti o izvorima emisije gasova s a staklenom baštom i njihovim uticajem.

Štaviše, trenutna strategija EU se previše oslanja na nedovoljne i skupe tehnologije i nedostaje jasan zakonski okvir koji bi vodio tranziciju ka održivoj prehrambenoj industriji.

Ukupna ocena?

Kao što vidimo, dekarbonizacija mnoštva sektora privrede nije ni lak niti jednostavan proces, a dosadašnji rezultati su mešoviti.

Bez obzira na to, briselsko “eksperimentisanje” sa javnim politikama za borbu protiv globalnog zagrevanja i klimatskih promena treba smatrati primernim, jer pokazuje da se troškovi i tehnički detalji mogu prevazići uz odgovarajuću ekspertizu i primenu propisa koja pokriva različite međuzavisne sektore.

Ipak, preduzimanje takvih napora je definitivno lakše za drugu najveću ekonomiju na svetu, gde su i finansije i znanje relativno dostupni. U ovom procesu bliska saradnja, a ne konfrontacija, čine ključ za uspeh. Dok razmišljamo o neviđenoj vrućini zabeleženoj tokom prošlog leta, iSrbija mora da razmišlja kako da prilagodi svoje politike i/ili produbi svoju saradnju sa EU.

Do tada, pojedini procesi (poput uključivanja Srbije u zajedničko ETS tržište) neće čekati političare, već će početi da stupaju na snagu I pre pristupanja EU.