Za serijal „Život pod koronom“ su do sada govorili ljudi koji žive u različitim zemljama sveta, a ideja je bila da nam opišu stanje u njihovom gradu ili državi za vreme pandemije koronavirusa. Ova priča je malo drugačija, jer naš sagovornik nije stacioniran u nekom gradu, niti ima mesto u kom živi, van Beograda u koji u poslednje vreme dolazi samo povremeno na nekoliko dana. Razgovaramo sa Milošem, koji je profesionalni vozač kamiona i trenutno se nalazi u Italiji, zemlji koja je postala žarište koronavirusa u Evropi.
Miloš, Italija
Trenutno sam u Breši, došao sam da ocarinim robu i nalazim se u ulici koja je svakodnevno puna ljudi, automobila, kamiona, a sada izgleda tako da možeš da legneš da spavaš na ulici. Ovde gde je ulaz za kamione je zatvorena kapija i na parkingu nema ni jednog vozila, a ni ljudi.
Jedan vozač iz Litvanije i ja smo jedini trenutno tu i na celoj carini je samo jedan portir, ne mogu da nam rade papire, jer nema nikoga, nema carenika, rekli su mi sada da moram da idem na granicu da ocarinim robu, to je 300 kilometara vožnje ka graničnom prelazu Gorica. Trenutno sve stoji, evo prekoputa mene je neka železara, stoji metal u dvorištu, ne radi niko.
Ne znam ni da li će za nas biti posla, možda bude još jedna tura posle ove. Sada sam vozio za Italiju stočno brašno, a vraćam deterdžente i neka dezinfekciona sredstva.
*Galerija sa dodatnim fotografijama nalazi se ispod teksta
Koliko dugo si u Italiji i kakvo je stanje na putevima?
Ušao sam pre par dana. Bio sam u Padovi, prošao pored Milana, stigao sada do Breše, moram da ocarinim robu koju sam utovario, ali ću to morati na granici u povratku, što pokazuje koliko stvari drugačije funkcionušu. Ranije sam mogao ovde da završim sve papire, ali zbog ovog stanja sada i to mora da se radi direktno na granici.
Nema nigde nikoga, sve je pusto, ako ispred prodavnica vidiš čoveka, obično gleda kako da te zaobiđe da se ne susretnete na manje od dva, tri metra. Situacija je slična u svim gradovima, možda je malo više pusto u Breši ili Milanu gde je žarište, ali je praktično isto, da li si na jugu ili na severu Italije. Svuda se oseća strah i panika, na jugu sam bio blizu Barija, nije žarište kao ovde, ali se ljudi plaše i tamo. Takođe je zatvoreno sve i retko viđaš ljude da se kreću.
Sada je čudo kada vidiš čoveka da hoda po ulici, Ranije nisam ni primećivao ljude pored puta ,a sada ga primetim iz velike daljine. Trenutno se nalazim na autoputu A-4, Trst-Torino, koji je jedan od frekfentnijih puteva u Italiji, sada je prazan. Firme pored puta su takođe zatvorene, a pumpe rade po principu samousluge, sam sipaš, sam platiš. Na autoputevima uglavnom samo viđam kamione, čak je i putnički automobil retkost.
Imaš li nekih problema na putu, da li te zaustavljaju, ima li punktova za merenje temperature?
Uglavnom svi beže kada te vide. Na naplatnim rampama su manje gužve, ali je na graničnim prelazima katastrofa, prave se gužve da bi se overio neki papir ili da bi ti izmerili temperaturu.
Hrvatska, Slovenija i Srbija su uveli konvoj. To znači da na granici moraš da staneš, da se parkiraš i da čekaš ostale vozače. Čekaš da se nakupi dovoljan broj kamiona, a onda ih sprovode sa policijskom pratnjom do sledeće granice, gde preuzima druga policija. Ide se polako 60, 70 na sat i nema stajanja nigde.
Taj konvoj je inače jedna besmislica, jer se troše resursi, vreme, policija i gorivo da bi se sproveli šoferi koji su u tranzitu, što se vidi i po dokumentima. Prave kolonu bez razloga, kao da će ti ljudi da ostave kamion, pa da se šetaju okolo. Vozač se ne odvaja od svog kamiona skoro nikada, jer je odgovoran za kamion i robu, pa čak i kada ima potrebu da se odvoji parkira na nekom super bezbednom mestu sa kamerama.
Dovoljno bi bilo da samo kažu na granici da nije dozvoljeno nikakvo zadržavanje i da se gorivo sipa na pumpama koje su označene za točenje goriva kamiona u tranzitu i to je to. Često se dešava da ti kažu da konvoj kreće za 20 minuta, a krene sutradan, moraš da si stalno pripremljen, nema spavanja, kada krene nema zaustavljanja, ni za toalet. Kolona se nekada na Srpskoj granici napravi kilometrima, obično je otvoren samo jedan prolaz, pa tu provedeš dan i po. Pri tome nema kao u Turskoj da možeš da staneš i predaš dokumenta na prozor, nego moraš da staneš, ugasiš motor, odneseš papire i čekaš da se to sve završi. Onda dođe doktor, meri ti temperaturu i uruči ti papir da moraš da si u karantinu, kada stignem u Beograd ne mogu da idem nigde, samo od kuće do kamiona, odmah idem u samoizolaciju, ne smem nigde da se krećem do sledeće ture. To ne znači da moram da provedem određen broj dana u kući, mogu da izađem i u roku od par dana, ali samo do kamiona ukoliko imam sledeću turu.
Da li si imao neki strah kada si krenuo za Italiju?
Nisam ni razmišljao o tome, sa ovim merama koje ja preduzimam ni nema opasnosti, nikada u životu nisam bio dezinfikovaniji. Ne skidam masku, imam rukavice, alkohol, asepsol i retko izlazim iz kamiona, nemam nikakve kontakte sa ljudima. Stajališta za kamione koja imaju neke lokale u sklopu toga su zatvorena, zapravo radi samo parking, ali nema prodavnica, kafića i slično.
Veći mi je problem kada se vratim u Srbiju, ne znam šta če da se desi , da li će da donesu neki novi propis u toku noći. Trenutno mi se kolega nalazi u Hrvatskoj, kod njih više vozači ne mogu da prave pauze i spavaju po kamionima, nego im plaćaju hotele. On je sada u mestu Čakovec, baš mi je poslao sliku da vidim kako izgleda obrok u karantinu i država sve to plaća.
Kod nas se sve menja na dnevnom nivou i nikada ne znam šta će da me sačeka kada se vratim, to jest šta će da se promeni dok sam ja sa one strane granice. Čitao sam za one medicinske radnike, koji su se vratili iz Nemačke, država ih je pozvala da pomognu i ljudi se prijavili, rečeno im je da će se testirati i ako su negativi, odmah idu da rade. Na granici se onda promenila situacija pa im je rečeno da nema testiranja i odmah ih stavili u karantin u Vojnu gimnaziju, gde su uslovi bili očajni, nisu imali tuševe ni toalet papir, a mogli su da dobiju nešto samo kada zaprete da će poslati slike u medije. Zato samo razmišljam o tome da ne izmisle neko novo pravilo u međuvremenu, pa da me sprovedu na neko takvo mesto, pre bih ostao u Italiji da živim u kamionu na parkingu, dok sve ovo ne prođe.
V.Vuksanović