Romska svadba

Dernek uz sok i kiselu vodu

  • Broj 64, oktobar 2019.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Možda sam žrtva mitova, ili Kusturičinih filmova, tek, našla sam se zatečena usred romske svadbe na kojoj se ne pije alkohol, a puši se napolju. Drugačije sam ja to sve zamišljala. Posebno na „iventu" tri u jedan – svadba, sunećenje i rođendan

San svakog „belog čoveka" jeste ići na romsku svadbu o kojoj „beli" filmovi ispredaju mitove. I Romi su toga svesni, te znaju da čine privilegiju „belom" koga pozovu na svoje veselje.

Sebe smatram već dovoljno „fensi" jer mi je prijatelj Demuš Zorjani, 30-godišnji žitelj mahale u Ulici Vuka Vrčevića što se šareni podno Pančevačkog mosta. 
On mi već dugo obećava da će me zvati na neku svadbu u familiji, ali se uvek nešto zgodi da očekivano odgodi. Ili mlada pobegne za drugog, ili mladoženjini otkriju da je snajka falična, ili se porodice posvađaju, il’ neko umre, pa nije red za radovanje.
Ali, konačno stiže poziv i to „tri u jedan" - i svadba i sunet i rođendanska proslava četvorogodišnjeg Elmedina, zvanog Šef u familiji. „Kad", pitam Demuša euforično, a on ni da zucne, pa kao da ga vidim kako bulji u pozivnicu. 

Jer, on se inače predstavlja kao „kućni pomoćnik" i vrlo je vešt u domaćim poslovima, a vispren i spretan u trgovini polovnom garderobom, kao i drugim proizvodima. On zna sve o svakom i o svima se brine, posebno o mlađima, pa je na neki način dobar duh svog naselja. Međutim, kad dođe do toga da treba nešto da pročita, uočavaju se sve manjkavosti našeg obrazovnog sistema koji za tu manjinu i inkluziju Roma u ovdašnje društvo ič ne haje, iako se o tome na sva usta priča. 
Tako ni datum multipraktik teferiča ne može sam da protumači, pa saziva porodični „konzilijum". Datum ipak ostaje tajna, uprkos većanju svih tih glava, sve do par dana uoči svečanosti. Demuš mi i mimo takvih prilika daje najbolje stvari iz svoje ponude, pa mi i sad nudi haljinče, pandan svom namenskom, otmenom plavom odelu, koje mu stoji ko saliveno.

Ovo me podseti na jedan davni ispraćaj u vojsku jednog stanovnika slama ispod Gazele, najvećeg svoje vrste u Evropi. Tad sam se sprijateljila sa jednom tamošnjom porodicom, pa mi je najstarija kći Senada udelila svoj haljetak da budem izgledom prikladna prilici. Uz svu njenu dobru volju, štrčala sam od ostatka firmirano doteranih. Nevična igri, nisam se ni uhvatila u kolo što je dobovalo po prašini od podneva do crnog mraka.

Ta me uspomena vodi dalje, do priča Borisa Mitića, reditelja dokumentarnog filma „Priti Dijana", koji se snimajući baš upetljao u romske odnose. Govorio je kako bi mu u pola noći neko od glumaca-naturščika banuo, sav usplahiren jer je „Tarzana neko zavezao". Posle bi se ispostavilo da je Tarzan mladoženja, nemoćan da ispuni svoju dužnost prve bračne noći, za šta su sumnjičene vradžbine, pa se od „belog brata", Mitića, očekivalo da reaguje.

Da nije bilo čini i da je sve išlo po pravilu, krvav bi se čaršav vinuo na vratima mladenaca, kao dokaz da je snajka bila nevina. To bi se zalivalo do jutra, u slavodobitnosti romskog kodeksa, dok je slavlje umelo da traje i danima. Sliku o neviđenim bahanalijama dopunjavao je Kusturica, po čijem su viđenju svatovi i leteli, kao na teškim drogama. Shodno svemu tome, baš sam mnogo očekivala od tog novog iventa sa kombinovanom funkcijom. 

Odlučih se za „malu crnu haljinu" i dotabanah do Demušove kuće, ulaštene i čiste, iako usred higijenski krajnje sumnjive naseobine. Ostah u toj svečarskoj uniformi, jer mi je ponuđena garderoba bila preširoka, po odokativnom merenju. Turih karmin, da mu kol’ko-tol’ko pariram. I dalje sedim ko na iglama na kanabetu.

Al’ Demuš na sofru stavlja prženu papriku sa jajima, jer je „njih decu tata naučio da pre svakog slavlja ručaju",  na šta mi dođe da se krstim, jer kod nas „belih" vlada sasvim drugi običaj. Pa se tri dana posti uoči slavskih trpeza, kako bi što više moglo da stane u trbuhe.

Nastavak teksta možete pročitati u 64. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara