Jelena Žarković Rakić, direktor FREN i profesor Ekonomskog fakulteta

Nejednakost u Srbiji raste

  • Broj 58, mart 2019.

  • Branislav Krivokapić

  • 0

Podaci o nivou nejednakosti u Srbiji stoje na internet stranici Republičkog zavoda za statistiku od 2014. Oni svake godine izađu u javnost sa saopštenjem i to se uredno objavi u medijima, ali se tema nije problematizovala: zašto je nejednakost visoka, šta je tome doprinelo, šta možemo da uradimo da preokrenemo trend?

Nemamo neprekidnu seriju podataka od 2000. da bismo mogli da kažemo nešto više o trendu kretanja nejednakosti. Anketa o prihodima i uslovima života počela je kod nas da se sprovodi od 2012. i od tada imamo uporedive podatke sa ostatkom Evrope pa sada znamo gde smo u odnosu na zemlje iz regiona, a i šire. Nakon 2002. Svetska banka je u dva navrata sprovela Anketu o životnom standardu i prvi put 2002. Gini koeficijent (stepen nejednakosti) je bio 33 poena, a potom 2007. godine 37 poena. Danas je nešto iznad 38. To znači da bismo, uz izvesne ograde zbog različitih izvora podataka, mogli da kažemo da nejednakost raste poslednjih 18 godina, kaže u razgovoru za „Novu ekonomiju" Jelena Žarković Rakić, direktor Fondacije za razvoj ekonomske nauke i vanredni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Tokom prve decenije ovog milenijuma imali smo stalni rast BDP uz zanemarljiv rast zaposlenosti, što je, po mišljenju nekih ekonomista, pa i vašem, jedan od razloga rasta nejednakosti. Danas, bar prema tvrdnjama vlasti, imamo najviše stope rasta u Evropi i nezaposlenost na istorijskom minimumu. Dakle, rastu i BDP i zaposlenost, ali se Gini koeficijent ne smanjuje. Kako to komentarišete?

Republički zavod za statistiku je pre nekoliko nedelja objavio revidirane podatke koji pokazuju da je Gini koeficijent 2014. iznosio 38,3 poena, potom je u naredne dve godine skočio na 40, da bi u 2017. iznosio 37,8. Dakle, zaključujemo da se nejednakost smanjila. Još nisu poznati svi detalji revizije, šta je sve dovelo da ovog smanjenja. To je ono što kažu podaci. Sama činjenica da BDP raste, dakle uvećava se ukupan ekonomski kolač, ne znači da će se taj rast jednako raspodeliti. Takođe, ako pogledamo ko su novi zaposleni, to su uglavnom sektori sa niskom produktivnošću i niskim platama. Mi i dalje imamo visoku neformalnu zaposlenost, preko 20 odsto, kao i visoko učešće pojedinaca sa takozvanim niskim intenzitetom rada, a to su oni koji u jednoj godini ne rade više od dva i po meseca, dakle, imaju samo povremene i privremene poslove. Takvih kod nas ima nešto preko 20 odsto, a u EU u proseku oko 10 odsto ukupnog broja zaposlenih. To su strukturni nedostaci našeg tržišta rada koji opstaju veoma dugo. 

Koji su, po vašem mišljenju, glavni razlozi što u Srbiji uporno opstaje proporcionalni sistem oporezivanja dohotka? Kako to da MMF i Svetska banka nijednu vlast posle 2000. nisu uspeli da ubede da to promeni? 

Ideje o proporcionalnom sistemu poreza na dohodak javile su se u zemljama Centralne i Istočne Evrope baš tako, početkom 2000. a to je bio naš glavni reformski momenat. Argumenti koje su potezali zagovornici ove ideje u tim zemljama korišćeni su i kod nas: potreban nam je jednostavan poreski sistem, tako ćemo privući više investicija i sl. Mi smo isticali i kako nemamo razvijenu poresku administraciju koja bi mogla da primeni složeniji sistem oporezivanja, a progresivna šema to svakako jeste. Naime, tu postoje odbici za izdržavane članove porodice, za zdravstvene troškove (ukoliko je osoba lošeg zdravstvenog stanja pa ima velike izdatke za lečenje) ili odbici za pojedince koji otplaćuju kredit za stan. Ali zar to nije bio idealan reformski trenutak da se Poreska uprava modernizuje? Deluje skoro neverovatno da i dan-danas pričamo o neophodnoj reformi ove službe.

Svetska banka je u nekoliko navrata pisala izveštaje, prvi je objavljen st2007. a znam i da su imali pregovore s dva ministarstva u prethodnoj vladi o tome da se najniža primanja rasterete kako bi se povećala progresivnost oporezivanja rada. Postoji pogrešna predstava u našoj javnosti da ove dve institucije vedre i oblače i da nam postavljaju uslove koje mi moramo da ispunimo. Poslednja reč je uvek naša, odnosno naše Vlade.

Nastavak teksta možete pročitati u 58. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara